Tradicionalna nemačka uzdržanost
13. april 2018.
Nemačka je jedna od najvažnijih industrijskih zemalja sveta, čvrsto integrisana u NATO i zajednicu vrednosti zapadnih zemalja. Privredno najjača zemlja Evropske unije, vojno gledano je, međutim, veoma uzdržana. U devetnaest stranih vojnih misija, od Avganistana do Malija, trenutno je aktivno uključeno oko 4.000 nemačkih vojnika.
- pročitajte još: Nemačka ne učestvuje
Oni su retko na prvoj liniji fronta. Nemački vojnici sede u avionima koji vrše izviđačke letove (kao u slučaju borbi protiv takozvane „Islamske države“ u Siriji i Iraku) ili vojno obučavaju savezničke grupe (poput Kurda na severu Iraka). Nemački političari neprestano ponavljaju da znaju da se od Nemačke očekuje više, ali Berlin se veomo sporo (ako uopšte) odvaja od uloge vojnog apstinenta koju je preuzeo po zavšretku Drugog svetskog rata.
Istorijska krivica
Za to, naravno, postoje istorijski razlozi. Nakon pada nacionalsocijalizma i nastanka Savezne Republike Nemačke, 1955. je formirana i nova nemačka vojska – Bundesver. Istovremeno, Nemačka je pristupila NATO. U toj vojnoj alijansi nemački vojnici decenijama su bili koncentrisani samo na odbranu unutrašnjih granica.
Podeljena Nemačka politički je bila u centru Hladnog rata, a sedamdesetih, za vreme kancelarka Vilija Branta, pokrenula je inicijativu da se to promeni: politikom otopljavanja odnosa sa bivšim Sovjetskim Savezom, uspostavljanjem brojnih kontakata, orijentacijom na dijalog i ugovore, a ne na oružje.
- pročitajte još: Pali nemački vojnici – heroji ili žrtve?
U tom periodu stvorio se i poseban odnos prema Sovjetskom Savezu, odnosno Rusiji. Ta zemlja, koja je rat protiv nacističke Nemačke platila najvećim brojem žrtava (preko 26 miliona), do danas u glavama mnogih nemačkih političara ima posebnu ulogu. Tako je, nakon aneksije Krima, uvek iznova bilo onih koji su se zalagali za približavanje predsedniku Putinu, iako je Nemačka sankcija protiv Moskve podržala. Bivši nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel (SPD), pre odlaska sa funkcije snažno se založio za to da se sankcije olabave.
Sporne vojne misije u inostranstvu
Kada se ponovo ujedinjena Nemačka nakon 1990. godine priključila vojnim angažmanima u inostranstvu, to je u zemlji pokrenulo velike rasprave. Duhove je posebno uznemirila međunarodnopravno-sporna vojna intervencija na Kosovu.
Nakon terorističkih napada u Njujorku, 11. septembra 2001. godine, usledio je najveći angažman nemačkih vojnika – u Avganistanu. Poput svih drugih angažmana Bundesvera i taj je naišao na jasno protivljenje među građanima. Za svaku vojnu misiju, vladi mora da dobije zeleno svetlo od Bundestaga – jer Bundesver je vojska parlamenta.
Koliko su velika ograničenja kada je reč o nemačkim vojnim intervencijama u inostranstvu, u razgovoru za DW nedavno je objasnio stručnjak za spoljnu politiku, socijaldemokrata Rolf Micenih: „Nemačka može vojno da pomogne samo ukoliko dobije mandat Saveta bezbednosti UN i odobrenje Bundestaga.“ U aktuelnom slučaju Sirije ni jedan ni drugi nisu ni na vidiku.
Ne ratu u Iraku
Strahovi u Nemačkoj su veliki, posebno kada su SAD aktivne. Na izborima 2002. godine neočekivano je pobedio tada aktuelni kancelar Gerhard Šreder (SPD), iako je njegova vlada sa Zelenima veoma loše prolazila u anketama. Razlog je bio taj što se Šreder pozicionirao protiv učešća Nemačke u pohodu na Irak, tadašnjeg predsednika SAD Džordža Buša. Time je pogodio raspoloženje Nemaca.
Šefica opozicione Hrišćansko-demokratske unije (CDU) tada je bila Angela Merkel, koja se izjasnila za nemačko učešće u vojnoj misiji u Iraku. Zbog toga nije dobro prošla na izborima. Tu grešku aktuelna kancelarka očigledno ne želi da ponovi.
- pročitajte još: Vikend vojnici
Gotovo sve nemačke stranke danas imaju stručnjake za spoljnu politiku i bezbednost koji zahtevaju snažniji vojni angažman Nemačke. Njihov argument glas: samo tako Berlin može da ima ozbiljniju ulogu u rešavanju problema u svetu. Međutim, oni su u najvećem broju slučajeva u manjini. Najnovije istraživanje pokazuje da oko 60 odsto Nemaca smatra da vojne angažmane Bundevera u inostranstvu ne bi trebalo širiti.