Totalno leto

Leto je vreme, kada je previše vruće da bi se uradilo ono za šta je zimi previše hladno, zapisao je poslovično duhoviti Mark Tven. Naročito ako leto 2023. provodite u samom srcu Balkana, gde je žega skoro nepodnošljiva. Ne pomerati se, podesiti ventilator ili klimu i potonuti u obamrlost. U tom stanju jedino rad sećanja ne izaziva prekomerno znojenje.

Vreli juli 1973.

Možda mi je bilo deset godina. Dakle leto 1973. Krajem jula svi su sindikalnim autobusima, krcatim vozovima i pretovarenim fićama krenuli put Jadrana. Danju sam iza spuštenih roletni, u polutami koju preseca užareni snop dnevne svetlosti. Čitam sve što mi dopadne ruku. Ozbiljne i debele knjige, stare komplete Politikinih zabavnika, stripove, rečnike, antologije.

U kasno popodne izlazim na glavnu ulicu, na kojoj skoro da nema nikoga. Skrenuo bih ka ograđenom dvorištu osnovne škole. Sa prednje strane, na školskoj česmi, iz pokvarene bakarne slavine kuljala je voda. Stavio bih obe podlaktice pod mlaz i čekao da mi ruke utrnu od hladnoće. Onda bih prislonio usta na mesto odakle je nadirala voda i pio u dugim gutljajima. Postavio bih vrat i potiljak pod vodu i posle toga se otresao kao pas.

Teška letnja vrućina postajala bi podnošljiva.

Iza školske zgrade, na velikoj dvorišnoj livadi do fudbalskog igrališta, obično bi pasle podvornikove ovce. Čuvali su ih njegovi sinovi, braća Kurtić, moji vršnjaci. Znali smo satima sedeti na travi u senci školske zgrade, pričati o svemu i svačemu, praviti od trave pisak. Ovce bi se povremeno javljale na svom ovčijem jeziku. Blejale su one, blejali smo i mi – deca koju je jedno leto zaboravilo u pustoj podmajevičkoj kasabi. Sada, pola veka kasnije, čini mi se da je to leto, problejano sa dvojicom bosonogih klinaca i desetak ovaca, bilo na sasvim poseban način lepo. Pamtim tu setom ispoliranu lepotu, a ne vrelinu. Mada je, sudeći po majčininom uzdisanju usred noči, hlađenju otvorenom knjigom i izlaženju na širom otvoren prozor, leto bilo neobično toplo.

„U letnje vreme, na umu imaš žene“

Tri godine pre tog leta britanski muzičar Rej Dorset je za svoj bend Mungo Jarry napisao najveći letnji hit svih vremena – In The Summertime. Taj hit je pre pola veka dopirao iz zvučnika mog radija: „U letnje doba, kad je vreme sjajno, protegni se što više, sve do samog neba. Kad je letnje vreme, na umu imaš žene, imaš žene…“ Zarazni ritam i pomalo nazalni vokal objašnjavali su mi da je to međunarodni fenomen muškog pola – leto devojčicama otkrije puno kože, a dečaci na pragu veoma ranog puberteta i ne znajući zašto, počinju dodatno da vole leto baš zbog toga. Ili, kako će ni deset godina kasnije zapevati Haustor: „Djevojke u ljetnjim haljinama volim…“.

Da se vratimo Reju Dorsetu. On je svoj bend početkom sedamdesetih nazvao po jednom liku iz Knjige praktičnih mačaka, koju je potpisao jedan od najznačajnijih pesnika anglosaksonskih jezika prošlog veka Tomas Sterns Eliot. Danas je takvo nešto skoro nezamislivo – ali tada su popularni muzičari ponešto i čitali.

Crno-bela slika leta sa tadašnjih ekrana televizora „lampaša“ za mene je povezana sa filmom „Noć iguane“. Režiser Džon Hjuston me je uvukao u vrelinu jednog meksičkog leta u kojem bivši sveštenik i turistički vodič preko volje – Ričard Barton – pronalazi put do srca vlasnice motela u meksičkoj nedođiji – a vlasnicu glumi Ava Gardner. Moja dečačka fascinacija filmom proizvod je sugestivne usijanosti – one erotske, među likovima, i one klimatske – svi se znoje, pa i socijalistička publika. Od tada su za mene neke scene iz filma „Noć iguane“ umetnički sinonimi za totalno leto. Valja napomenuti da je film nastao po pozorišnom komadu koji je potpisao trostruki dobitnik Pulicerove nagrade Tenesi Vilijams.

Sunce sa jaknom od flanela

Pošto sam već doveo u vezu leto, muziku, film i književnost, ostaje mi da sećanje usmerim ka stihovima u kojima je sačuvana vrelina leta.

Ne tako davno, u eri pre klimatskih promena, nemačka dolina Rajne, zavičaj pesnika Hanriha Hajnea, bio je poznat po blagim, pa i kišovitim letima. Stoga je pesnik, ne bez ironične bodlje, zapisao: „Kod nas je leto tek u zeleno prefarbana zima, pa i sunce mora da nosi jaknu od flanela, ako neće da nazebe“. Hajne bi se verovatno zaprepastio kada bi video šta ponekad pokazuju termometri u gradovima širom Porajnja.

Hajnrihu Hajneu se, sudeći prema njegovim stihovima, u jedno letnje veče priviđala vila koja se kupa na potoku. To ne treba da čudi – pre njega je Gete u pesmi „Ribar“ opisao „vlažnu ženu“ koja ribara mami iz vodene dubine.

Šekspir je u jednom sonetu uporedio žensku lepotu sa „večnim letom“ koje može da obezbedi besmrtnost samo u pesmama posvećenim toj lepoti.

Helderlin je zapisao da leto „veličanstvenošću obrubljuje godinu“. Veliki nemački satiričar Kurt Tuholski je u jednoj pesmi o vrelom letu zapisao: „Poći će mi za rukom samo još uvodnik, danas nisam u stanju da stvorim nešto pametno“.

Gustav Falke je u 19. veku pisao o tome da „Kralj Leto“ obilazi svoju kraljevinu. Pritom valja imati u vidu da je nemačka reč za leto – Sommer – muškog roda. Pa kraljevska titula bolje ide uz ovo godišnje doba nego na kod nas.

Vreli dah Sirijusa

Zapitamo li se, da li je naša letnja patnja nešto novo, odgovor bi trebalo tražiti u veoma starim zapisima. Alkej sa Lezbosa rođen je pre 2653 godine na ostrvu na kojem je rođena i najveća starogrčka pesnikinja Sapfo. Sve vreme, evo i u četvrtom milenijumu od tada, šuška se da su oni bili ljubavnici. Pesnik Alkej je dao ime takozvanom „alkejskom stihu“ koji se koristi sve do danas. Za ovaj tekst je važna činjenica da je sačuvana njegova pesma „Žega“:

Premreži pluća vinom!

Vrelo nad nama već putuje sunce,

Sve grca i kleca pod silinom godišnje žege;

Umilno-slatko oglašava se iz lišća zrikavac

Čija krila pokretom stvaraju pesmu svetloga tona.

Sada, kad cveta beli trn, sve su žene van sebe,

A muškarci onemoćali.

Moždinu i mozak suši vreli dah Sirijusa.

Dakle, ta mrzovolja muškaraca i izbezumljenost žena tokom letnje žege bile su pre mnogo vremena poznate starogrčkim pesnicima i na egejskom ostrvu Lezbos. Istu stvar su posle više od 26. vekova izrazili momci iz YU grupe:

Da si Merlin Monro (ili Brižit Bardo)

ne bi mi prijala sad na 35 stepeni hocu hlad

Verujemo li nekim srpskim pesnicima, ovdašnji muškarci ne spadaju u mlakonje koje umrtvi vrućina. Recimo, Jovan Dučić u svojoj pesmi „Leto“ zapisuje kako je sreo fatalnu nju „jednog vrelog dneva“. Kakav je to bio dan? “Iz vode i kopna odisaše leto / Mirisom i vatrom”. A kakva je bila ona? “Strasna kao leto”. Eto, to je baš vrela pesma. Dobrica Erić ima manje romantične, ali više plastične slike u svojoj pesmi “Juli”:

Nebo kao od najlona /poklopilo žarku pticu .

Dva kombajna ko dva slona / pasu ječam i pšenicu.

Gotfrid Ben je jednu od svojih poslednjih pesama nazvao „Šta je loše“: Najlošiju varijantu u ljudskom životu opisao je ovako: „Najgore: ne umreti u leto, / kada je sve svetlo/ a zemlja za ašove laka“. Sudbina je pesnika poštedela najgoreg: Umro je jula 1956.

Nisam siguran da ova Benova fina ironija nije bila tek lukavi pesnički plašt za potresno saznanje da smo smrtni – čak i usred leta. Naročito kada semafor na apoteci pokazuje četrdeset i jedan stepen.

„Ribe skaču a pamuk je visok“

Vratimo se muzici. Znalci kažu da u Vivaldijevim Godišnjim dobima „Leto“ ima najtromije akorde. Klod Debisi je u kompoziciji „More“ pokušao da nađe zvukovni izraz za izranjanje letnje žege iz mora – od jutra do podneva. Meni je jednog leta osamdeset i treće najviše govorio naprsli glas Dženis Džoplin. Njeno „Letnje doba“ (Summertime) je bilo daleko od idile – bila je to divno otpevana razdrtost.

Deset godina kasnije umeo sam slušati istu kompoziciju u starijoj verziji. Pevala ju je Bili Holidej. Taj džez, glas koji se razvlači kao žvakaća guma, ukupna atmosfera, to je bila ta vrela seta. Život je na vrhuncu, sve vrišti od razuzdane svetlosti, a ti si negde u senci, pomalo tužan. „Letnje je doba, i život je lak / ribe skaču, a pamuk je visok“, znala me je tešiti Bili Holidej dok sam leta 1993. radio u Nemačkoj poslove dostojne crnih pamučara.

U ovom milenijumu dešavalo mi se ponekad i to, što je iz dečačke perspektive godine 1973. bilo nemoguće. Daleki gradovi na severu, Dortmund, Berlin, Koblenc, bili su katkad vreli na isti, nepodnošljivi način kao Podgorica ili Mostar. Ako bismo se, lakomisleni, zatekli u tim gradovima, Išli bismo poprilično pustim ulicama hvatajući hlad, posipali bismo se vodom i čudili se tome da skoro niko nema klima uređaj. Kao da se sve više severnih gradova leti privremeno premesti u „Noć iguane“, punu teške, meksičke vreline.

Sve su to poprilično neprijatne činjenice. Ali čak i dok ovo pišem, a noć ne donosi očekivano olakšanje, dečak u meni još uvek voli leto, pošto ono zapravo nije godišnje doba. Leto je stanje uma.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.