Toliko smo je voleli, tu strašnu Jugoslaviju
1. decembar 2018.
1976. godine sam autostopom prvi put došao u Jugoslaviju - naravno na more. Tek godinama kasnije sam postao svestan da sam se sunčao na „hrvatskom terenu". Tito je i dalje bio na vlasti, više zbog svoje aure, ali zapravo na pragu toga da bude nadzornik svog nasleđa. Ipak, socijalizam pod palmama je bio tako divan.
Tri godine kasnije, ponovo sam se našao u zemlji radničkog samoupravljanja. Njena sloboda (nesvrstanost), između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka, fascinirala je tada i zapadnonemačke levičare koji su zbog Vijetnama bili protiv Sjedinjenih država, a zbog gulaga protiv Sovjeta. I ja sam bio jedan od njih.
Drugačija zemlja
Moje početno istorijsko-političko neznanje, naivnost, zajedno sa neosnovanim mladalačkim optimizmom, bili su i posle Titove smrti (1980), „najbolji preduslovi" za romantizaciju države koja je već umirala. Uostalom, zašto ne?
Toliko toga je bilo dobro: u radničkom raju, zaposleni su sami određivali ciljeve preduzeća - uključujući i plate. Igranje tenisa ili sedenje u kafiću tokom radnog vremena - nema problema. Odlazak autobusom u Trst u šoping bio je narodni sport - čak i bez zahteva za odmor. Čista opuštenost.
A ekonomska neproduktivnost Jugoslavije bila je naširoko poznata: prosečno se realno radilo samo dva i po sata dnevno. Evropski negativni rekord još u kasnim sedamdesetim. A otrcana šala koja je bila moto tog radnog morala glasi: „Niko ne može tako malo da me plati, koliko malo ja mogu da radim".
Simptom krize - nestašica kafe
Ekonomski je stvarno krenulo nizbrdo tek u eri koja je nastupila posle Tita. Odlasci u tu zemlju, u međuvremenu moju drugu domovinu, bili su kao male selidbe: nosio sam prašak za pranje, električne uređaje (naravno bez carine) i pre svega - kafu. Najbolje je bilo doneti Minas kafu, koju bih kupio na austrijsko-jugoslovenskoj granici na prelazu Vurcen ili Lojbl. Nestašica kafe je bila simptom krize. I police u lokalnom supermarketu „Brodokomerc" bile su sve praznije.
Titova formula, da i Rusi i Amerikanci plaćaju za strateški važnu zemlju između blokova, posle njegove smrti više nije funkcionisala. Definitivni kraj ovog dvostrukog kasiranja je došao s padom gvozdene zavese. Jugoslavija odjednom više nije bila važna.
Sa ekonomskim propadanjem počele su i borbe za raspodelu. Hrvati su prisvojili sve prihode od jadranskog turizma i odbili da deo novca transferišu (u savezni budžet u) Beogradu. Slovenci, Švabe Jugoslavije, koji su u Ljubljani još sedamdestih godina proizvodili mikročipove, razmišljali su na sličan način: Zašto sufinansirati siromašne Kosovare koji još vodu vade iz bunara?
Kucnuo je čas nacionalista, federacija šest republika i dve autonomne pokrajine već je postojala samo na papiru. Iznenada su se pojavila nova pitanja: Gde Srbi žive izvan Srbije, postoje li istorijske granice, da li su bosanski Muslimani nacija?
Zakasnele nacije
Bile su to akademske vežbe, koje su u devedesetim oduvale atavističke kampanje mržnje. Euforija nacionalne nezavisnosti, donela je Jugoslovenima više od 160.000 mrtvih u neverovatno brutalnim ratovima. Pokušaji, posebno Britanaca i Francuza, da se spasi cela država, ostali su iluzija. To što je Nemačka početkom 1992. godine priznala Hrvatsku i Sloveniju nije ništa pogoršalo, ništa što u smislu očuvanja države nije već odavno bilo izgubljeno.
A onda, američki bombarderi nad Srbijom: ono što je u Nemačkoj pre ratova bio najobičniji poziv na večeru „hajde, idemo kod Jugoslovena", odjednom je dobilo potpuno drugačije značenje.
U retrospektivi, pamti se relativno blagostanje Jugoslavije, otvorene granice i nešto poput „neurotične nostalgije", kako to konstatuje srpski književnik Bora Ćosić. Ali jedva da neko želi da se vrati. Jugoslavija je tragičan eksperiment istorije. Zakasnele nacije na evropskom jugoistoku su faktum. Krvavo kupljene, uglavnom entuzijastično slavljene - ali sopstvena himna i zastava ne stvaraju radna mesta.
Bilo u Hrvatskoj, Srbiji ili Bosni - mladi beže. Posleratna drama nakon ratne traume. Kao turista među Jugosima osećam depresiju koja izjeda društvo. Neki stariji ljudi iznenada cene sigurnost socijalističkih dana, mladi se nadaju Evropi.
Uprkos svim simpatijama za kasno formiranje nacija južnih Slovena, koje su Britanci, Francuzi ili Mađari postigli vekovima ranije, videti Jugoslaviju kao katastrofu istorije a njene države naslednice kao krizne pacijenate - to boli.