To nije bilo pravo klečanje

Veoma je važno što je upravo Tomislav Nikolić u intervjuu za bosansko-hercegovačku televiziju javno priznao krivicu srpskih ratnih zločinaca za jedan od najgorih masakara protiv bh. muslimana. Jer za razliku od njegovog pro-evropski orijentisanog prethodnika, Borisa Tadića, koji se već slično izjašnjavao, Nikolić je važio kao ultra-nacionalista, od kojeg Evropa nije očekivala takav gest. Nikolić se još pre nekoliko godina javno izjasnio protiv izručenja optuženih ratnih zločinaca Mladića i Karadžića i Tribunal za ratne zločine u Hagu kritikovao kao pristrasan. Da upravo on kao predstavnik desnog političkog tabora izrekne takvo jedno izvinjenje, važan je unutrašnjopolitički signal, koji je usmeren protiv nacionalističkih snaga u Srbiji. Nije ni čudo što te snage ne štede kritiku zbog Nikolićevih izjava.

Manjak autentičnosti

Ali kakvo delovanje njegovo izvinjenje ima na žrtve? Rezervisano. Jer, organizacija "Majke Srebrenice" kritikuje što Nikolić nije rekao da se kod masakra u Srebrenici radi o genocidu. Mora se prvo dokazati da su sve sukobljene strane u bivšoj Jugoslaviji počinile zločine, koji imaju karakter genocida, rezervisano i relativizirajuće je dodao predsednik Srbije. Zbog takvih relativizirajućih rečenica pojavljuju se i sumnje u njegovu iskrenost.

Te sumnje se produbljuju i kroz jedan sasvim drugi aspekt: Dok govori o tome da "kleči na kolenima kako bi molio pomilovanje za Srbiju", Nikolić ležerno sedi zavaljen u fotelju. Iskreno kajanje izgleda drugačije. Klečanje bivšeg nemačkog kancelara Vilija Branta, koje se dva decenije nakon Drugog svetskog rata dogodilo iznenada u Varšavi pred spomenikom žrtvama nacionalsocijalizma, bilo je uverljiv i dirljiv gest. Taj nemi gest poniznosti je bio autentičan i zato je ušao u istoriju.

Potrebno više od reči

Nikolićeve reči se moraju razumeti pre svega u kontekstu njegove taktike prema Evropskoj uniji. Sada kad je Evropska komisija nakon postignutog dogovora između Srbije i bivše provincije Kosovo, preporučila početak pristupnih pregovora, dopadanje Briselu je najviši cilj. Pod pritiskom najteže privredne krize proteklih godina, koja se dodatno zaoštrava i zbog evropske finansijske krize, evropska perspektiva je za vladu u Beogradu očito važnija od fiksiranja na nacionalnu osetljivost, u koju, među ostalim, spada i široko rasprostranjeno shvatanje da su Srbi stvarne žrtve jugoslovenskih ratova i da je Tribunal za ratne zločine jednostrano nastrojen prema Srbiji.

Potrebno je više od reči kako bi se taj široko rasprostranjeni stav promenio i time omogućilo pomirenje. Potrebno je iskreno suočavanje s novijom isorijom i sopstvenom odgovornošću u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Potrebna je i razmena među mladim ljudima, koji su spremni da promene perspektivu. Tek kada reči budu sledila i dela, koja pokazuju da je pomirenje doista poželjno, bosanskohercegovačke ratne žrtve će moći da prihvate izvinjenje.

Autorka: Verica Spasovska

Odg. urednica: Ivana Ivanović