Tjenanmen – za mlade Kineze antička istorija

DW: Prošlo je tačno 25 godina od protesta i masakra na Trgu nebeskog mira u Pekingu. O tome su već pisane knjige, snimani dokumentarci… koji ugao ste Vi hteli da rasvetlite?

Luiza Lim: Mnoge knjige i reportaže pojavljuju se neposredno posle događaja, ali poslednjih godina iz same Kine nije mnogo pisano o sučeljavanju sa nasleđem koje je ostavio Tjenanmen. Zanimalo me je koliko je kineska vlast bila uspešna u potiskivanju ovog događaja iz zvanične istorije. Želela sam da znam šta mladi ljudi u Kini znaju o protestima i bila sam iznenađena koliko malo znaju i koliko ih, uostalom, to sve malo interesuje.

Kako ste došli do tog zaključka?

Nisam primenjivala naučne metode, nego sam razgovarala sa mnogo ljudi. Sa Džimom Vajdnerom, poznatim fotografom Asošiejted presa, posetila sam četiri univerziteta. Poneli smo Džimovu fotografiju čoveka koji je 1989. stao ispred kolone tenkova. Pokazala sam sliku studentima i bila sam iznenađena da je samo 15 od 100 studenata znalo šta je to na fotografiji. Drugi nisu imali pojma. Pitali su „da li je to Južna Koreja ili Kosovo?“ Od njih 100 je čak 19 mislilo da je u pitanju vojna parada. Dakle, više ima takvih nego onih koji znaju šta je stvarno na slici.

Da li iz neprepoznavanja fotografije automatski sledi da mladi ne znaju ništa o 4. junu 1989?

Većina zaista nema pojma niti ih zanima. O tome se u školi ne razgovara. Takođe, i na fakultetima se tema ovlaš dodiruje. Recimo, u istorijskim udžbenicima na osnovnim studijama ovoj temi su posvećene tek četiri stranice. Francuski istoričar Mišel Bonin je analizirao te udžbenike i ustanovio da su puni istorijskih neistina. Na internetu se suzbija svako ukazivanje na 4. jun, ali ne deluje ni da je interes prevelik. Mladi ljudi veruju da je politika opasna i radije se u nju ne mešaju. Za mnoge je 1989. davna istorija. Jedan student mi je rekao: „Verovatno bih imao neko mišljenje da sam istoričar ili arheolog. Ono što je bilo pre 25 godina već je davno prošlo vreme, sa nama mladima to nema veze.“

Razgovarali ste i sa mnogima koji su 1989. bili mladi i buntovni. Kako oni danas gledaju na Tjenamnen?

Postoje ogromne razlike između onih koji žive u Kini i onih koji su u egzilu – izgleda da im se i sećanja razlikuju. Oni iz egzila sećaju se protesta kao festivala ideja, sećaju se da su na Trgu bile stotine hiljada, možda i milion ljudi. Sećaju se da su studenti u jednom trenutku bili blizu uspeha… Oni koji i dalje žive u Kini imaju drugačiju memoriju – danas veruju da je čitav protestni pokret bio osuđen na propast, da je masakr bio neizbežan. Bilo je interesantno videti da se isti događaji različito tumače, kako politička klima određuje sećanje.

Kako tadašnji događaji utiču na današnju Kinu?

Mislim da su u svakom smislu odlučujući za današnju Kinu. Deng Sjaoping je samo nekoliko dana nakon masakra održao govor pred vojnicima u kojem je predstavio svoju viziju, svoj put za Kinu. I taj put je do danas nepromenjen. Deng je govorio o neophodnosti privrednih reformi, ali je istovremeno rekao da političke reforme nisu potrebne – to je tako i danas. Rekao je da Kini treba mehanizam kako se ubuduće ne bi ponavljali slični događaji. To je bio početak ere „čuvanja stabilnosti“ tokom koje se disidenti i protesti strogo nadgledaju. I još je pomenuo manjkavost u „patriotskom odgoju“ koja je omogućila proteste. Te reči su bile šlagvort za masovnu kampanju patriotskog vaspitanja koja je počela 1991. Mislim da je to uzrokovalo cvetanje nacionalizma i izgradilo patriotsku – nacionalističku čak – generaciju mladih Kineza. Cela današnja Kina nikla je iz odluka koje su donete ubrzo posle razbijanja protesta.

Onda je novi šef države Ksi Đinping odličan Dengov učenik, s obzirom da je još oštriji prema disidentima…

Ova generacija vodećih političara ima velike strahove što se lepo videlo po merama prevencije pred godišnjicu. Ove godine policija je prvi put unapred hapsila ljude koji su privatno u malim grupama kritički raspravljali o Tjenanmenu. Kažnjava se i javno i privatno sećanje. To pokazuje anksioznost vođa, uprkos tome što je Kina druga najveća privreda sveta sa masnim deviznim rezervama. Kao da imaju strah od grupica u kojima šaka ljudi diskutuje o protestu na Tjenanmenu. Mislim da nam to govori da je ovo rukovodstvo veoma paranoično.

Da li ste Vi bili oprezni kada ste pisali i objavili knjigu „Narodna Republika Amnezija“?

Preduzela sam mere predostrožnosti, ali sada ne znam da li je to bilo neophodno. Verovala sam da moram da budem oprezna ako želim da istražujem u Kini i pišem o njoj. Stvorila sam svoja pravila: Nisam pominjala knjigu ni kod kuće ni u kancelariji jer se nalaze u diplomatskoj četvrti za koju sam sumnjala da se prisluškuje. Knjigu nisam pominjala ni u elektronskoj pošti niti telefonom, čak i mojoj deci – koja su imala pet odnosno sedam godina – dugo nisam rekla da pišem nešto. Plašila sam se da će sve izbrbljati. Ali rizik koji sam nosila bio je tek delić rizika koji su preuzeli moji sagovornici – većina su kineski građani koji ne mogu da napuste zemlju. To što su ipak pričali sa mnom pokazuje njihov stav da je konačno vreme da se govori o tom delu istorije.