1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Tivatska etnogravitacija

Dragoslav Dedović26. mart 2016.

U nemačkom pasošu je uneseno ime i prezime koje je, zavisno od mesta u bivšoj Jugoslaviji na kojem se trenutno nalazim, povezano sa nizom asocijacija. A da ja nad tim asocijativnim tokom nemam ama baš nikakvu kontrolu.

https://p.dw.com/p/1IKCj
Denkmal des montenigrinischen Herrschers Petar Petrovic Njegos in Podgorica
Foto: Andrej Isakovic/AFP/Getty Images

Brkati šalterski policajac, kao iz slikovnice. Zagledao se u moj pasoš.

Dečak je već počeo da se vrpolji.

Policajac najzad izusti:

- Ti si od Andrijevice, je l` tako?

- Jesam. Moj otac je iz Grudica.

- Dobrodoša kući.

- Hvala.

U dečakovom pogledu sam prepoznao nevericu i divljenje.

Pita me šapatom:

- A da li crnogorski policajci znaju za svakoga odakle je?

- Znaju.

- Kako?

- Princip tribalne teritorijalnosti.

- Molim?

- Ništa, objasniću ti kada porasteš.

U stvari, nema tu šta da se objašnjava. U nemačkom pasošu je čitko uneseno ime i prezime koje je, zavisno od mesta u bivšoj Jugoslaviji na kojem se trenutno nalazim, povezano sa nizom asocijacija. A da ja nad tim asocijativnim tokom nemam ama baš nikakvu kontrolu.

U Hrvatskoj i dobrom delu Bosne ime zvuči srpski, kako god okreneš. U Zemunu, gde sam rođen, ne upadam u oči sve dok ne progovorim jezikom Meše Selimovića – lepom ijekavskom varijantom. Jer sam rastao u tuzlanskom kraju. Onda sam Bosanac. Kako god okreneš.

A odatle, gde počinje razgranata nauka o svojti, na graničnim prelazima Crne Gore – ovaj put na Tivatskom aerodromu – prezime nepogrešivo vodi uz Moraču, preko Tare pa uz Lim do andrijevičkog kraja.

To je u isto vreme i utešno i tužno.

Utešno, jer mi pogranični policajac zemlje u kojoj nikada nisam živeo, mada mi je tu očevina, kaže da sam njegov. Bez obzira na pasoš, državljanstvo i ostale formalnosti. Imam, takoreći, metafizičku pripadnost, koju niko nikada ne bi mogao dovesti u pitanje.

Zato mog sina, Dedovića rođenog u Regenzburgu, oduševljenog žitelja Berlina, crnogorski Dedovići dočekuju onako kako dolikuje da se dočeka najrođeniji.

Tužno je, međutim, to što poreklo, generalno na Balkanu a posebno u Crnoj Gori, ima sudbinsku težinu, posebno u zlim vremenima, neumoljivo je kao zakon gravitacije.

Kakav god je usud namenjen tvojima, neće ni tebe mimoići!

Rodoslovi koji sežu ni manje ni više nego do – Nemanjića! Porodične sage. Junakovanje i pogibelj. Sklonost konobara da ti objasne odnos Napoleona i Kutuzova. Sklonost staraca da još pri prvom viđenju u tebi nepogrešivo prepoznaju repliku tvog deda ili pradeda.

U stvari, utešno je znati odakle su tvoji. Ali pogrešno je verovati da etnogravitacija, koju svako oseća, ima sudbinski karakter.

Verujem da je obrnuto. Ime nije karakter. Ali karakter je sudbina. On nikada nije kolektivan.

Ako bi se tribalno-partijsko društvo temeljno prosejalo kroz sito, koje ljude procenjuje po tome koliko su časni nezavisno od njihovog plemenskog i partijskog miljea onda bi Crna Gora bila potpuno moja. I ja njen.

Ovako je to čežnja izdaleka.