"Tito nas je sve posvađao"

Uoči 25. maja – koji se u nekadašnjoj Jugoslaviji slavio kao rođendan „druga Tita“, popularni Dan mladosti, u rodnom mestu Josipa Broza vreme se vratilo unazad. Prema nekim procenama, u Kumrovcu se proteklog vikenda okupilo čak i do deset hiljada ljudi iz Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine s titovkama, jugoslavenskim zastavama, značkama i fotografijama bivšeg jugoslovenskog predsednika, a slavili su njegov 117. rođendan. I veličali njegov lik i delo.

Današnji hrvatski predsednik Stjepan Mesić za Tita kaže da je bio čovek koga širom sveta pamte kao jednog od legendarnih antifašističkih boraca i velikih državnika druge polovine 20. veka.

Kriv je! Nije kriv!

„Mada ima stvari koje se Titu mogu staviti na teret - i to ozbiljnih stvari - taj pokret zbog toga nije bio zločinački, niti je Tito bio zločinac. Baš kao što nije bio zločinac nijedan vođa pokreta otpora u porobljenoj i okupiranoj Evropi, bez obzira na to što su u osvetničkim pohodima u svim do tada okupiranim zemljama - nezavisno od toga kakav se poredak u njima uspostavljao - stradale i hiljade ljudi,“ poručio je Mesić s komemoracije žrtvama u Jasenovcu, reagujući na sve češće optužbe na Titov račun da je glavni krivac zločina iz posleratne 1945, o čemu svedoče brojne jame pune kostura, koje se u poslednje vreme otkrivaju ili se na njih ponovno skreće pažnja.

O krivici za masovne grobnice na blajburškom polju HDZ-ov visoki predstavnik Andrija Hebrang kaže: „Najveći zločin u miru, najveći pokolj civila u mirnodopskoj Evropi napravili su komunisti i njihovi krvnici, na čelu s njihovim maršalom Josipom Brozom Titom.“

Za hrvatske antifašiste Hebrangov govor je bio huškački. Optužbe na račun maršala Tita su nedokazane, tvrde oni. Na skupu punom titoističke ikonografije, čulo se kako se za jame s kosturima ne sme unapred osuđivati Tito. „U ono vreme osveta i odmazda nisu se mogle kontrolisati niti naredbama niti zabranama, jer su bile izazvane prethodno počinjenim monstruoznim ustaškim i četničkim zločinima nad nevinim žrtvama," rekao je Tomislav Badovinac, predsednik Saveza društava "Josip Broz Tito" Hrvatska.

HHO: Tito je nosilac diktature

Zbog Blajburga grupa građana već godinama želi da se sa popisa ulica i trgova glavnog grada ukloni Trg maršala Tita: „Mi želimo reći da Titovim partizanima nisu trebale nikakve procedure da u onaj strašan rov uteraju hiljade ljudi. A to je samo jedna mala epizoda. Tih zločina, kao što znate, bilo je bezbroj. Dakle, Zagreb treba hitno da ukloni ovo sramotno ime“ traži Maja Runje.

Podršku u tome da se Titovo ime ukloni iz naziva javnih mesta dobijaju iz Hrvatskog helsinškog odbora. Svaka velika istorijska ličnost ima i pozitivnih i negativnih strana. Kod Tita je odlučujuće ono negativno, smatra predsednik HHO-a Ivo Banac: „On je bio nosilac jedne diktature koja je zakočila demokratske slobode u ovoj zemlji gotovo pola stoleća.“

Vrdoljak precizno snimio stanje

Odnos hrvatskog društva prema Josipu Brozu najpreciznije oslikava izjava reditelja Antuna Vrdoljaka koji upravo radi na filmu o Titovom liku i delu: „Ako je Tito išta uspeo za vreme svog života – uspeo je da nas sve posvađa oko sebe. I danas u ovom gradu (Zagrebu - op. a.), u Hrvatskoj žive dve grupe ljudi, dva pola potpuno suprotstavljena: pred nekima ne smete dirnuti u Tita, pred nekima ne smete hvaliti Tita.“

„Vrdoljak je to ispravno rekao. Naravno, osoba kao što je Josip Broz Tito, koja je imala vrlo dug i buran život kontroverzan u različitim pogledima, teško da će biti tako brzo valorizovana, odnosno da ćemo dobiti jednu naučno utemeljenu političku, pa i ličnu biografiju,“ kaže Vladimir Gajger naučni savetnik iz Hrvatskog instituta za istoriju.

Prema rečima tog istoričara u Hrvatskoj se, nakon raspada Jugoslavije, u istoriografiji i publicistici znatno manje radilo na sagledavanju Tita, nego što je to slučaj u Srbiji ili Sloveniji. Ističe kako je – za razliku od ranije – hrvatskima istraživačima danas dostupan i vrlo sređen arhiv Josipa Broza Tita u Beogradu. „Druga je stvar sada koliko je ta dokumentacija pročišćena i daje samo jednu sliku Josipa Broza“, kaže Gajger.

Blajburg nije bio eksces

Dok se poslednjih godina manje čuju osude na Titov račun zbog načina na koji se obračunavao s političkim protivnicima i neistomišljenicima, ono što je do sad rečeno prikazuje kako mu se sada kao neoprostiva mrlja pripisuje „blajburška tragedija“.

Ono što danas prihvataju čak i oni koji do krajnjih granica brane Josipa Broza u svemu što se događalo u maju 1945. i kasnije, jeste broj žrtava – likvidirano je najmanje 50 do 80 hiljada zarobljenika.

„Ne radi se kao što to kažu neki političari o ekscesima, jer ekscesi ne mogu biti masovni. Dakle, naredba je svakako stigla, jer te stvari se ne bi radile bez naredbe. A naredbe za takve stvari - svedoče nam i slučajevi od Sovjetskog Saveza na dalje, u svim komunističkim zemljama gde su se likvidacije događale - nisu davane pismeno,“ objašnjava Vladimir Gajger i dodaje:

„Do sada nisu pronađene pisane zapovesti za odnos prema zarobljenicima, osim onih zapovesti koje su odavno objavljivane o postupku prema zarobljenicima prema Haškim konvencijama i tako dalje. I tu se vode polemike u istoriografiji, pa i šire, o čemu se tu radilo. Zna se kako je u ono doba funkcionisala i Komunistička partija i kakav je bio način zapovedanja u Jugoslovenskoj armiji, pogotovo što se tiče odnosa OZNA-e i KNOJ-a i njihove delatnosti na terenu. Svi su oni direktno bili potčinjeni Josipu Brozu.“

Tito je rekao: Pobiti!

No, prošle sedmice u Beogradu i Zagrebu predstavljena je knjiga srpskog novinara Pere Simića „Tito – fenomen stoleća“ u kojoj se tvrdi da je upravo Tito u Belom dvoru na Dedinju izdao zapoved „Pobiti!“

„Dakle, novitet je kod Pere Simića, da on – opet bez dokumenata, ali s navodnim svedocima – govori da je Tito usmenu naredbu dao visoko pozicioniranoj osobi iz OZNA-e, Jefti Šašiću, koji je sa Dedinja otišao u Sloveniju i preneo tu usmenu naredbu prema nižim organima koji su je trebali sprovesti. Naredbu o likvidaciji zarobljenih. Druga je stvar sada koliko su ti navodi proverljivi,“ komentariše naučni saradnik Hrvatskog instituta za istoriju.

No, Simićevu knjigu, kao i svako drugo izdanje kojim pokušavaju da se prošire spoznaje o Titu, ovaj istoričar smatra dragocenom.

„Istorijska istina“ ne postoji?

„Istina o Titu može koristiti ne samo nama koji koliko toliko pokušavamo da trezveno promišljamo to vreme i tu ličnost, koja je određivala naše sudbine, čije se životno delo tako brutalno raspalo praktično odmah posle njegove smrti. Ona može pomoći i onima koji o Titu sude blagonaklono,“ izjavio je autor knjige „Tito – fenomen stoleća“ Pero Simić. Međutim, doktor Vladimir Gajger na pitanje o istorijskoj istini o Titu odgovara: „Istoričari se po pravilu ne usuđuju da govore o istini. Istinom se bave teolozi i filozofi. Istoričari samo pokušavaju rekonstruišu prošlu stvarnost koliko je to moguće na temelju dokumenata, iskaza, literature i svih ostalih izvora i nikada tu, na žalost, nema kraja.“

Stižu novi podaci iz sovjetskih arhiva

Pronalaze se neki novi podaci. Objaviće se neki novi memoari, iskrsnuće neki novi dokumenti – nastavlja Gajger i ističe kako su otvoreni bivši sovjetski arhivi Kominterne, koji daju potpuno drugačiju sliku o Titu u tim preratnim, ratnim i posleratnim godinama, nego što je ona do 1991. godine bila prikazivana ne samo u jugoslavenskoj, nego i u ostaloj svetskoj istoriografiji.

Dok struka – na koju hrvatski predsednik Mesić najčešće baca lopticu u utvrđivanju svih kontroverzi – ne utvrdi „istorijske činjenice“, i dalje će najglasniji biti Titovi apologeti, oni koji ga hagiografski prikazuju, prisećajući se samo vremena kada je tadašnja Jugoslavija imala visok ugled u svetu, a u zemlji se „pristojno“ živelo, ali i oni koji isključivo pišu protiv Tita – i to ne samo u Hrvatskoj – stavljajući mu na dušu i stvari za koje on nije odgovoran.

Autor: Tatjana Mautner

Odgovorni urednik: Željka Bašić-Savić