Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je pragmatičan političar. Čini ono što najbolje služi očuvanju moći. To nema mnogo veze s vrednostima, pogotovo ne s evropskim. Tu je Erdogan sličan brojnim drugim autokratama. On se spori s EU i SAD, koketira s Moskvom ili Pekingom, provocira Kipar i Grčku i galami protiv NATO. Kako mu kada odgovara.
Za najviše predstavnike EU koji su u utorak (6. april) razgovarali s Erdoganom u Ankari, ovaj često nepredvidivi predsednik je zaista težak sugovornik. Predsednica Evropske komisije Ursula von der Lajen i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel su iskoristiti kratko i blago zatopljavanje u odnosima s Turskom da bi obnovili razgovor koji je dugo bio u prekidu.
Erdogan je do daljnjeg zaustavio svađu s članicama EU, Grčkom i Kiprom, oko rezervi gasa i morskih granica. Zauzvrat, EU nije uvela sankcije Turskoj i nudi pregovore o reformi godišnje carinske unije koja postoji već četvrt veka.
Posetioci iz Brisela, koji su se poslednji put lično sreli s Erdoganom pre godinu dana, kreću se u složenoj mreži strateških interesa i zavisnosti. EU se slaže s novom američkom administracijom da je Turska i dalje potrebna kao bedem protiv Rusije i Irana, posebno unutar NATO. Zbog toga se članstvo u savezu ne dovodi u pitanje i pokušava se izbeći guranje Erdogana u smeru njegovih autokratskih kolega u Moskvi ili Pekingu.
EU je svesna da joj Turska treba da bi donekle ograničila dolazak izbeglica iz Sirije, Avganistana, Pakistana, Iraka i Irana. Turskoj su, s druge strane, potrebni manje-više funkcionalni odnosi s EU, najvećim trgovinskim partnerom, kao i sa SAD, kako bi održala svoju privredu ozbiljno pogođenu koronom.
Bela kuća pod vođstvom Džoa Bajdena pojačava pritisak na Erdogana. I dalje su na snazi sankcije zbog kupovine ruskih protivvazdušnih raketa. Do sada je predsednik Bajden uglavnom ignorisao Tursku, za razliku od svog prethodnika Donalda Trampa.
Pragmatičaru Erdoganu je jasno da ne može da preživi sasvim sam, bez saveznika i prijatelja. To je razlog njegovoj spremnosti za razgovor s Briselom, a ne to što bi ga zabrinjavala kritika kršenja ljudskih prava ili povlačenje iz Istanbulske konvencije protiv nasilja nad ženama.
Odnosi s EU u stalnom su padu od neuspelog puča u Turskoj 2016. Samo jednom posetom Ankari čelnici EU nisu mogli ništa bitno da poprave. No možda su barem pokrenuli nešto. Još je prerano za „pozitivnu agendu“, koju zagovara Šarl Mišel. Najpre bi trebalo videti da li postoje bilo kakve šanse za povratak Turske demokratskim standardima u dogledno vreme. To će biti vrlo teško, ali barem je dogovoreno da se o tome razgovara.
Svima je jasno da ovakva Turska nema nikakve šanse za ulazak u Evropsku uniju. Pristupni pregovori nikada nisu istinski ni započeli. Turska ne priznaje članicu EU Kipar i drži deo njene teritorije pod okupacijom.
Naravno da bi bilo politički korektno da se posluša zahtev Austrije i mnogih konzervativnih parlamentaraca u EU i konačno, nakon 16 godina stagnacije, prekinu pregovori o ulasku u EU. Ali to nikome ne bi pomoglo. Sve dok Erdogan ima makar malen interes za nastavak tih sablasnih pregovora, EU ne bi trebalo da se odrekne ove karte u turskom pokeru.
Možda će Fon der Lajen i Mišel morati da se strpe do 2023. godine. Tada će Erdogan pokušati da ponovo pobedi na izborima. Ali, još nije sigurno da će uspeti, uprkos svim mahinacijama s izbornim zakonima i slabljenju pravne države.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.