Terorista posećivao Nemačku

Na sajtu Prvog programa nemačke televizije ARD saznajemo gde je uoči napada boravio mladić koji je prema saznanjima medija izvršio samoubilački napad u Mančesteru: „Salman Abedi, čovek koji je prema navodima medija izvršio samoubilački napad u Mančesteru, boravio je prema najnovijim dostupnim informacijama, samo nekoliko dana pre napada u – Nemačkoj. Četiri dana pre atentata vratio se avionom iz Diseldorfa za Mančester. Navodno je 2015. godine Abedi već boravio u Nemačkoj i tada je u Veliku Britaniju odleteo iz Frankfurta. Britanski mediji citiraju nemačke obaveštajne izvore po kojima sada treba utvrditi da li je atentator u Nemačkoj posećivao osobe koje je upoznao na ratištu u Siriji“.

U istom tekstu se fokusira i reakcija Britanaca na ponašanje američkih medija: „Od bombaškog napada u ponedeljak naveče američke institucije su se stalno mešale u istragu koja je u toku. Odavale su medijima informacije pre nego što bi ih objavila britanska strana. I identitet navodnog atentatora je prvo objavljen u američkim medijima. Gardijan je sve to nazvao nedostatkom poštovanja saveznika u vremenu punom emocija“.

Radio Dojčlandfunk osvrće se na skupove koji su sinoć održani širom Velike Britanije: „Strah, očajanje, nemoć, prkos i neočekivana solidarnost. U ovom teškom trenutku građani Mančestera, pa i cela nacija, zbijaju redove. Večernja okupljanja u crkvama bila su širom zemlje posvećena sećanju na žrtve. Šefica britanske vlade Tereza Mej je zbog terorističkog napada obustavila predizbornu kampanju za parlamentarne izbore koji se održavaju 8. juna. Njen primer su sledili i lideri ostalih partija. Kada se, najverovatnije već prekosutra, nastavi predizborna kampanja, teško je zamisliti da će neko potegnuti temu unutrašnje bezbednosti“.

Izraz bestidnosti ili instrument demokratije?

U dnevnom listu Zidojče cajtung autorke teksta „Snimati, ili ipak ne?“ Katlin Hilderbrabd i Julijana Libert tematizuju fenomen video-zapisa snimljenih pametnim telefonima, koje svedoci vrlo brzo postave na društvene mreže. Tako je bilo i posle terorističkog napada u Mančesteru. „Izgleda da su takvi video zapisi u isto vreme i izraz bestidnosti i da su korisni. Iritirajuće je da neko posle terorističkog napada snima mrtve i povređene. Možda to ne krši zakon, ali se radi o drastičnoj povredi privatnosti žrtava i njihovih najbližih. S druge strane, takvi snimci možda mogu doprineti rasvetljavanju zločina. Međutim, ne bismo otišli predaleko ako bismo video-zapise označili kao instrument demokratije. Da oni mogu da imati emancipatorsko dejstvo pokazala je i debata o policijskom nasilju u Sjedinjenim Američkim Državama. Otkako skoro svako ima ’pametni telefon’ građani često snimaju kada njih ili druge ljude zaustavi policija. Postoje nepodnošljivi snimci na kojima policajci premlaćuju Amerikance, najčešće crnce, mada su im odavno na rukama lisice.“

Finale u senci tragedije

U finalu Liga Evrope Mančester junajted je u Stokholmu savladao holandski Ajaks 2:0 i time izborio plasman u Ligu šampiona naredne sezone. Međutim, teroristički napad u gradu iz kojeg je pobednička ekipa, bacio je svoju dugu senku i na utakmicu, kako iz Stokholma za Špigel-onlajn piše Erih Buhhajster: „Posle finala se mogla videti uobičajena koreografija. Igrači Mančester junajteda, pozirali su sa pobedničkim peharom, skačući i plešući pred tribinama. Uživali su u blizini svoje publike. Zlatan Ibrahimović, koji je zbog povrede finale gledao sa tribina, pozirao je čak pred jednim plakatom, koji ga spornim metodama želi privoleti da ostane u klubu: Zlatan, Stay and You Can Shag My Wife (Zlatane, ostani, i možeš da tucaš moju ženu). Frustracija Ajaksovih navijača se pretvorila u destrukciju pa su počeli da izvaljuju sedišta i bacaju ih na teren. Moglo bi se reći da je sve bilo – normalno.

Pri tome ništa nije bilo normalno u tom finalu koje se održavalo pod mučnim utiskom terorističkog napada u Mančesteru sa 22 ubijene osobe… Igrač veznog reda Ander Herera rekao je nešto što zvuči unapred smišljeno ali ima značaj: ’Želimo mir u svetu, u normalnom svetu punom uzajamnog poštovanja. Za to moramo da se izborimo zajedno’. On je pobedu svog kluba posvetio žrtvama. I druge stvari su ukazivale na to da su tragični događaji u Mančesteru zasenili finale. Nije bilo uobičajenog spektakla uoči početka meča. Nije bilo plesača i pevača. Bivši igrač Bajerna i bivši švedski reprezentativac Patrik Anderson je uručio pehar i to je bilo to. Minuta ćutanja na početku je za 47.000 gledalaca zaista bila prožeta jezom, ali posle toga se prolomio jednominutni aplauz. A kada bi navijači iz Britanije tokom meča iz dubine duše zapevali ’Mančester, Mančester, Mančester’ oni su skandirali svom klubu, ali pre svega – svom gradu. Da li će ova titula pomalo ublažiti bol u zavičaju? ’Možda’ kaže trener Murinjo. Ali to ne zvuči baš uverljivo.“

Priredio: Dragoslav Dedović