Teolog i zaverenik protiv Hitlera

Biografija koja nudi sirovinu čak i za operu. Komad „O kraju nevinosti“, parabola života i dela teologa Ditriha Bonhoefera, izveden je premijerno tokom Evangelističkog kongresa 2013. u Hamburgu. Bonhoefer kao protagonista opere? Opera kao banalizovanje dobrote? „Ditrih Bonhoefer je, vođen svojom verom, u jednom teškom i pogrešnom vremenu učinio ispravnu stvar. To je čovek koji može da služi za primer“, rekao je tada predsedavajući kongresa Gerhard Robers.

„Evangelistički svetac“

Koncentracioni logor Flosenbirg na samoj današnjoj granici sa Češkom. Tamo je Ditrih Bonhoefer obešen 9. aprila 1945, samo mesec dana pre završetka Drugog svetskog rata. Dok je kročio stepenicama ka vešalima delovao je „pribrano“ i „povezano sa svojim Gospodom Bogom“, pribeležiće jedan lekar u logoru. Teolog osuđen za izdaju države postao je tako jedna od poslednjih žrtava nacističkog režima.

Bonhoefer je uticao na posleratnu teologiju kao malo ko iz njegove generacije. Njegov kredo – da crkva mora biti tu pre svega za druge – radikalno raskida sa starom doktrinom u kojoj se crkva vrti oko sebe i svojih rituala. Zagovarao je drugačiju, natkonfesionalnu crkvu, veru kao naslednicu Hrista. Na to učenje se danas pozivaju kako konzervativni tako i progresivni teolozi. To je ostavština čoveka rođenog 4. februara 1906.

Danas njegovo delo nije sporno u protestantskoj crkvi. No 1953. je bavarski biskup Hans Majzer odbio da prisustvuje jednom pomenu za Ditriha Bonhoefera. Objašnjenje: teolog nije stradao kao mučenik, već zato što je pripremao rušenje režima. U međuvremenu u evangelističkoj crkvi više nema takvih izgovora i Bonhoeferov konspirativni otpor vrednuje se sasvim drugačije. Bivši predsednik saveta crkve Volfgang Huber nazvao je stradalog teologa „evangelističkim svecem“.

Od teologa do zaverenika

Bonhoefer je rastao u Breslauu kod Berlina, kao šesto od osmoro dece. Otac, renomirani psihijatar, nije bio posebno religiozan. To nije bila ni majka, iako ćerka lokalnog pastora. Zato je bilo iznenađujuće kada se 17-godišnji Bonhoefer 1923. odlučio za studij teologije – i to iz intelektualne znatiželje. Doktorirao je već u 21. godini, sa 25 bio je docent. No tek je 1930. počeo da veruje, tokom jednog teološkog kongresa u Njujorku. „Do njujorških vremena sam bio teolog, ali ne i hrišćanin“, piše on kasnije. Teoretičar je postao aktivni borac za pravdu i slobodu. Govorio je da je crkva obavezna prema svim ljudima, da je odricanje od Jevreja jednako odricanju od Hrista.

To se nije uklapalo u crkvu koja se tih godina rapidno prilagođavala potrebama Hitlerove ideologije. Stoga je Bonhoefer 1933. kao sveštenik otišao u London. Od 1935. je ponovo bio u Nemačkoj gde je vodio „opozicionu“ crkvu u Finkenvaldu sve dok je tajna policija nije zatvorila dve godine kasnije. Najpre mu je zabranjeno da podučava, a od 1940. i da drži bilo kakve govore. Iste godine priključio se pokretu otpora koji su vodili generalmajor Hans Oster i Hans fon Dohnanji. Vodio je rizičan dvostruki život i vrbovao ljude crkve za puč protiv Hitlera.

Uhapšen je 5. aprila 1943. zbog „podrivanja vojske“ i u zatvoru je imao vremena da čita i piše. No kada je 20. jula 1944. propao atentat na Hitlera, Gestapo je pronašao dokumente koji dokazuju umešanost Bonhoefera u zaveru. Pola godine kasnije prebačen je u koncentracioni logor Buhenvald, zatim u Flosenbirg iz kojeg više nije izašao. Od jednog prijatelja logoraša oprostio se rečima: „Ovo je kraj – za mene tek početak.“ Telo je spaljeno i grob ne postoji.