Kad prošlost zatruje budućnost

Splitski aerodrom. Hrvatski vozač koji je trebalo da me prebaci u hotel, otvorio je najpre suvozačka vrata i prvi ušao kroz njih. „Moja vrata ne rade", rekao je, i ja sam tada videla da su njegova neispravna vrata obložena plastičnom folijom. „We are trying to survive", bile su njegove prve reči kada smo krenuli. Sa moje strane se smešila Hajdi Klum sa reklamnim sloganom „Let`s make wow!" Ali, u tom trenutku mi je Nemačka izgledala vrlo udaljena, kao neka druga planeta koju je život mazio.

Ja sam u Hrvatskoj, članici EU sa ljudima bez nade, u mislima rastrzanim zbog najveće greške koju su učinili u životu, naime, „da ne odu u inostranstvo", kako je to rekao moj vozač.

„Ali, Split je lep, sunce, more, puni kafići, riva, šta čovek još da poželi", rekla sam. „Jobs, jobs..." ponavljao je vozač , a ja sam razumela da sunce juga više greje srca turista nego domaćeg stanovništva."

„ A odnosi Hrvatske sa susedima, šta mislite o tome?", pitam. Vozač odmahuje glavom i odgovara: „Političari nisu zainteresovani za poboljšanje situacije... Oni pričaju loše o drugima, to su malo Srbi, malo Bosanci, a onda druga strana uzvrati udarac, i tako to ide dalje."

U Splitu učestvujem na međunarodnom festivalu književnosti „Poligon". Moj vozač bi snagom svog realizma sigurno oduvao dobro promišljene rečenice razičitih autora iz čitave Evrope, u večernjim diskusijama. No, ostavio me je ispred hotela i odvezao se dalje, a ja sam ostala sama sa svojim ljušturama reči.

Rat, turisti i rane

Iz Splita se vozimo dalje za Mostar. Sa približavanjem tom gradu u meni je rastao osećaj nekakve krivice. Jer,  meni je išlo bolje dok su tamo nekada mrtvi ležali na ulicama, kada je uništen čuveni most i kada su građani koji su imali snove, baš kao i ja, videli kako su oni uništeni. U jednoj maloj ulici su nanizani grobovi mladih muškaraca. Oni su ubijeni 1992, u godini kada sam ja počela da studiram. Kako bi moj život izgledao da sam rođena u Mostaru?

Rat je odavno prošao, grad je renoviran, turisti šetaju po Starom mostu. Svuda bljeskaju blicevi – zgrade uništene u ratu su omiljeni foto-motiv. Izgleda da od rata može da se napravi turistička atrakcija.

Ali ne i od rana. U vrevi turista, one ne upadaju u oči, ali su tu i žive nekim svojim životom. Neke su možda zaceljene, neke su u ime budućnosti zapečaćene, a neke se i neguju, da nikad ne prestanu da bole, kako bi u pamćenju stalno postojao neprijatelj sa druge strane.

Instrumentalizacija ranjivosti

Mostar je grad podeljen između Bošnjaka i Hrvata. Ratna trauma – večno aktuelna. Konkurencija među žrtvama. „Živimo u atmosferi žaljenja i sažaljenja, jedna je žrtva veća od druge. Postoji čak i komercijalizacija patnji", kaže Mirko Bodžić. Pisac iz Mostara.

Balkan ostaje ranjiv, i to je ratna trauma. Teškoće se javljaju kada se ta ranjivost instrumentalizuje i tako sprečava nastup budućnosti, kao u podeljenom Mostaru. Jer, na Balkanu su svi nekako ranjivi, i brzo postaju ranjivi. Moja strana je uvek žrtva, počinioci su uvek drugi. Tako redukovana, prošlost postaje prepreka za budućnost, i u Mostaru sam morala da se zapitam: Balkane moj, kada će nastupiti tvoja budućnost?

Na aerodrom me je odvezao jedan mladi musliman iz Mostara, koji nema nijednog hrvatskog prijatelja.

Lindita Arapi je albanska spisateljica koja živi u Nemačkoj. Objavila je nekoliko zbirki poezije i eseja, kao i jedan roman. Novinarka je albanske redakcije DW.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android