Na improvizovanoj konferenciji za štampu koju su talibani organizovali nakon preuzimanja vlasti, jedan od komandanata je ispričao da su ga „Amerikanci“ osam godina držali u logoru Gvantanamo i tamo mučili. Teško da je to bio slučaj. Ali, bilo je jasno da je američki „rat protiv terorizma“ radikalizovao brojne ljude u Avganistanu – i da to mnogi do danas nisu zaboravili.
Za to vreme, na kabulskom aerodromu su se odvijale nemile scene. Tamo su mase ljudi pokušale da uđu u avione avijacije SAD koji su došli da evakuišu američke državljane. Ljudi su se držali za avion koji je poletao i tako ginuli. Američki vojnici su pucali u masu okupljenih Avganistanaca.
„Jedan moj rođak je ubijen. Bio je lekar“, ispričao mi je kasnije Sangar Pajkar, holandsko-avganistanski novinar. A avganistansko-američka spisateljica i aktivistkinja Nadija Hašemi tvrdi da vojnici neke američke Avganistance nisu puštali u avion. Razlog: nisu bili beli Amerikanci.
Poslednje scene iz Kabula su jače nego ikada pokazale da je angažovanje Zapada u Avganistanu – neuspeh. U govoru koji je usledio, predsednik SAD Džo Bajden ni rečju nije spomenuo Avganistance koji su ubijeni u američkom „ratu protiv terorizma“. Umesto toga, iz njegovih reči je izbijalo odbijanje da se pogleda u oči realnosti. Pravi pobednici rata ne sede u Beloj kući, već u Kabulu.
Uzroci neuspeha Zapada su godinama potiskivani i ignorisani – ne samo da bi Zapad sačuvao obraz, već i zato što on ni posle tolikih godina nije poznavao Avganistan.
Praktično svi distrikti provincijskih prestonica koji su pali pre Kabula, već godinama su bili pod kontrolom talibana. Oni su se tamo zapatili i delali – pa i vladali – iz senke. U tim seoskim regionima ekstremisti su učvrstili pozicije, između ostalog i zbog velike korupcije u glavnom gradu i brojnih operacija NATO i njihovih avganistanskih saveznika.
Jer, u napadima dronovima i brutalnim noćnim racijama redovno je bilo mnogo civilnih žrtava u avganistanskim selima. Mnogi članovi porodica žrtava su se – na ovaj ili onaj način – priključili talibanima.
Tako je bilo i nadomak Kabula. Mnogo pre svega ovoga, bilo je dovoljno da se iz prestonice krene automobilom – i posle 20 do 30 minuta vožnje je već moglo da se stigne do teritorije koju kontrolišu talibani.
Sa takvim realnostima predstavnici zapadnih vlada nisu hteli da se suoče. Umesto toga, uljuljkivali su se u samohvalisanju, govorili o „našim ubedljivim vrednostima“ i fokusirali se na navodne tekovine koje su u Avganistanu uvođene od 2001. naovamo. Govorili su o demokratiji, iako u poslednjih dvadeset godina u Avganistanu nije bilo ni jedne jedine demokratske smene vlasti.
To svakako nije bilo tako zbog Avganistanaca koji su rizikovali život i išli da glasaju, već zbog korumpirane elite koju su u Kabulu na vlast dovele SAD. Ljudi kao Hamid Karzai ili odbegli Ašraf Gani koristili su nov sistem za svoje svrhe i stalno pribegavali falsifikovanju izbornih rezultata da bi ostali na vlasti.
Slično su se ponašali i drugi akteri, na primer, brojni lokalni gospodari rata i narko-bosovi koji su postali najvažniji saveznici Zapada na Hindukušu. Oni su, zahvaljujući obilatoj novčanoj pomoći iz inostranstva, uspeli da se obogate i prebace milijarde dolara u druge zemlje.
Novac su „zarađivali“ i zahvaljujući privatnim firmama za obezbeđenje koje su stvorili kako bi branili jedinice NATO od napada – koje su sami fingirali. Tako su potpisivali unosne ugovore sa NATO.
Za sve to je znao i Vašington, a znali su i drugi. Krajem 2019. je Vašington post objavio takozvane „Avganistanske papire“ u kojima oko 400 visokih američkih zvaničnika manje ili više jasnim rečima priznaje da su SAD u Avganistanu potpuno zakazale. Detalji o tome su godinama držani pod ključem.
Ali, ni danas o tome niko neće da govori. Umesto toga se tvrdi da su talibani, kao da su došli niotkud, odjednom pregazili državu.
Posle pogrešne intervencije koja je trajala dve decenije, koštala života stotine hiljada Avganistanaca i milione ljudi pretvorila u izbeglice i gurnula u siromaštvo, Zapad ne samo što je izgubio interesovanje za Avganistan, već se ne oseća ni odgovornim za bedu. „To je naprosto tako. To nije naša krivica!“ – tako se mogu sažeti komentari koji ovih dana posvuda horski odzvanjaju.
*Emran Feroz je Austrijanac sa avganistanskim korenima. Godinama izveštava za medije na nemačkom jeziku kao što tu Cajt, Tagescajtung, ili međunarodne poput Njujork tajmsa ili CNN.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu