Takvih se ne rađa puno
27. januar 2018.
DW: Gospodine Glavoviću, kako se osećate danas, 25 godina nakon smrti Srđana Aleksića, čoveka koji Vas je spasio?
Alen Glavović: Nije lako, a svake godine je sve teže i teže. Jer, to je trenutak u kojem je čovek dao život za svog druga. Teško je...
Šta se tačno desilo tog dana kada ste napadnuti?
Prvo su me dvojica vojnih policajaca provocirali, izveli me iz kafane, onda su napolju bila još dvojica. Onda su me vodili sve do stanice milicije, u stvari su me hteli odvesti u zatvor. Kad smo došli do stanice milicije, onda je jedan viknuo, dođi ovamo balijo, onda me je oborio na zemlju, počeli su da me tuku... Srđan je to sve pratio i došao da mi pomogne. Onda su oni krenuli tada njega da tuku a ja sam uspeo da pobegnem. A danas govore da smo bili šverceri, da smo prodavali farmerke...
O tome bih Vas pitao malo kasnije, kažite mi da li ste pratili sudski proces počiniocima tog zločina?
Bio sam kao svedok tamo. Oni su dobili što su dobili, a to je ništa... Ništa nisu dobili. I oni danas šetaju po gradu, njih trojica, jedan je umro... i tako.
Jeste li bili na Srđanovoj sahrani?
Nego šta nego sam bio. Kako da ne.
Radili ste sa Srđanom na bazenima - kao spasioci. Srđan Vam je kasnije spasio život. Kakav je bio Srđan?
To je momak i po. To je lepota. Nije što je mene spasio. On je bio čudo. Takvih se ne rađa puno.
Sada bih o onom što Vas ljuti, što Vas povređuje. Pojedinci govore kako ništa nije bilo kako Vi to predstavljate, i kako je, na kraju krajeva presudio i sud. Kako gledate na te izjave?
To je sramotno. Ima svedoka koji su videli sve što se dešavalo. Šta da kažem, to je samo da se ukalja njegovo ime, njegovo delo. Ali, ne mogu ništa. Ipak ima više nas koji cenimo njegovo delo.
Trebinje je prilično podeljeno po pitanju Srđanovog dela? Neki kažu da je sve to preuveličano...
Kako će biti preuveličano kada se u čitavoj bivšoj Jugoslaviji ulicama daje njegovo ime. Na svakom koraku on dobija ili trg, ili ulicu. U Trebinju ne samo zato što su ga ubili pripadnici Vojske Republike Srpske. Zato ne dobija. Evo: Sarajevo, Bihać, Tuzla, Podgorica, Beograd, Novi Sad... Ali, ga ipak u Trebinju svi vole. Pitajte gradsku trebinjsku raju svi će vam reći da je pravi momak.
Ti drugi pak kažu da je Srđan Aleksić najveći heroj ratova u bivšoj Jugoslaviji.
On je, kao što je rekao njegov otac, izvršio svoju ljudsku dužnost. Ali, on jeste i heroj – ja to ne mogu da poričem. Jer, spasiti čoveka od njih četvorice, za to treba stisnuti petlju. Teško je to danas naći.
Šta Vam je lično Srđan Aleksić?
Prvo čovek, pa sve ostalo: heroj, drug i prijatelj.
Često ste govorili da vaspitavate decu da budu kao što je bio Srđan.
Pokušavam koliko mogu. Oni moraju da odu sa mnom jednom godišnje u Trebinje da to sve vide i da znaju šta se događalo. Ali, malo se bojim kada odemo dole. Jer, ti momci koji su njega ubili su još živi.
Znači bojite se danas da prošetate Trebinjem – zbog moguće osvete?
Bojim se da me ne bi neko od te trojice ponovo prokazao. Iako ja imam dole jako puno prijatelja i školske raje, ali se ipak osećam nelagodno.
Svake godine kada odete, posetite Srđanov grob.
Svake godine. To mi je dužnost dok sam živ. Kada ja umrem onda bi trebalo da nastave moja deca.
Kažete takođe da je Vaša dužnost da dok živite pričate o Srđanu.
Da. To je moja dužnost. Ja to uvek kažem, moja je dužnost.
Da pričate o Srđanu kao čoveku?
Upravo tako. I uvek sa njegovim ocem da posetim njegov grob. To je moje. Ja to gajim, i gajiću dok mogu.