Svi (ne)evropski ratovi 

Dok u tišini prilazim kolosalnoj statui osećam duboko poštovanje i tugu. Sa svakim korakom su emocije jače. Tu, pred statuom vojnika koji u jednoj ruci drži dete, a u drugoj mač, ispod kojeg je uništena svastika, zaustavljam se i razmišljam dugo: o ratu iz istorijskih udžbenika i o doživljenom ratu u svom životu.Spomenik u parku Treptov u Berlinu je podignut u čast sovjetskih vojnika koji su život izgubili u Bitki za Berlin. Njih više od 7000 je ovde sahranjeno. 30 metara visoka statua kao da želi da poruči: Porazili smo vas! Porazili tu na tlu odakle je sve krenulo.

Spomenik je podignut svega dvadesetak kilometara od mesta Vanze, gde je održana po zlu čuvena konferencija na kojoj su nacisti, uz čaj i konjak, razradili plan o uništenju svih Jevreja u Evropi, 11 miliona ljudi.   

(Još jedan) rat na evropskom tlu 

Od početka Putinovog rata u Ukrajini razmišljam o Ukrajincima, potom o Rusima koji rat nisu želeli, potom o vojnicima Crvene armije kojima su se preživeli u Aušvicu radovali, a onda i o onim Evropljanima kojima je invazija na Ukrajinu - prvi rat na Starom kontinentu nakon što je pobeđen nacizam, odnosno fašizam. 

„Mnogi od nas se još uvek sjećaju priča o ratu koje su nam pričali naši roditelji ili bake i dedovi. A mlađima je teško da shvate: rat u Evropi", rekao je u svom – nije floskula – istorijskom govoru u Bundestagu nemački kancelar Olaf Šolc. Govoru u kojem je označio potpuni zaokret u nemačkoj spoljnoj politici. No dok je najavljivao novo vreme, zaboravio je da ima Evropljana koji o ratu nisu slušali od baka i dedova.  

„Branićemo svaki pedalj" sebe 

Šolc je u istom govoru izrazio nedvosmislenu solidarnost za ukrajinskim narodom. Tom istom narodu pak mora biti vrlo teško da sluša svog predsednika Volodimira Zelenskog kada im kaže „sami branimo našu zemlju" ili kada od Vašingtona, preko Brisela i Osla do Berlina slušaju istu poruku „branćemo svaki pedalj NATO." Drugim rečima: Vi niste NATO, vas nećemo jer je preopasno, ali kada bude dovoljno opasno za nas same, onda ćemo braniti. Sebe. 

No, ma koliko Ukrajincima moralo biti teško da slušaju ovakve izjave, rat u Ukrajini gledano iz ugla bh. građanina  - dakle onoga koji je, nakon pobede nad nacizmom, doživeo već jedan rat na evropskom tlu – ovaj rat i onaj iz devedesetih se razlikuju u najmanje dve tačke: stepenu promptno izražene solidarnosti prema patnjama pogođenih građana i spremnosti na pružanje pomoći: od uvođenja „do sada neviđenih sankcija" Rusiji, kako ih je nazvala američka potpredsednica, Kamala Haris, do isporuke oružja Ukrajini.  

Solidarnost i oružje 

Građanima BiH, koji su molili međunarodnu zajednicu za pomoć, još uvek moraju biti u sećanju misli „šteta što nemamo naftu", „što nismo geopolitički bitni", ..., „možda bi nas onda zaštitili". Drugim rečima: možda bi neko imao koliki-toliki interes da nas zaštiti.

Koliko je naime trebalo da se pokrene efikasan talas solidarnosti sa BiH? Da pitamo građane Sarajeva koji su preživeli četvorogodišnju opsadu? Ili da se zadržimo tek na jednoj drugoj činjenici iz strašnog bh. iskustva: Kako je, nakon što je u leto 1992. američki novinar Roj Gutman otkrio postojanje koncentracionih logora u BiH, tri godine nakon toga moglo doći do genocida u Srebrenici?  

Kada je izostala efikasna solidarnost, a građani BiH shvatili da su prepušteni sami sebi, onda su uzaludno molili samo za jedno: Ukinite nam barem embargo na oružje!  

Nemačka je samo tri dana nakon Putinove invazije na Ukrajinu donela odluku koja iz temelja menja jednu od glavnih spoljnopolitičkih doktrina Berlina a koja je glasila: nema isporuke oružja u ratom zahvaćena područja. Ukrajincima je isporučeno nemačko oružje za manje od sedam dana od početka Putinove invazije. Tri dana nakon što su ruske trupe počele sa napadima na Kijev, Holandija je donela odluku o isporuci oružja Ukrajini.

Kakva ironija. Ona ista Holandija koja je tako sramno zakazala u Srebrenici. Zašto nisu u ono vreme pružili podršku svojim vojnicima u obavljanju onoga što im je bio mandat u okviru Mirovnih snaga UN: zaštita enklave UN? Danas bi se manje stideli, a i uštedeli bi sebi sudske procese u Hagu. Onom istom Hagu iz kojeg samo nekoliko dana nakon početka rata u Ukrajini stižu informacije o pokretanju istrage o mogućim ratnim zločinima koje je Rusija počinila u Ukrajini, a svetski mediji uveliko raspravljaju o tome hoće li dakle Putin biti optužen za ratne zločine.  

Oklevanje Zapada 

A koliko je trebalo, na primer, da bi bile pokrenute istrage protiv Slobodana Miloševića i niz drugih aktera u jednom drugom haškom sudu?  

„Uveren sam da ćemo, ako nastavimo zajedničkim naporima, uspeti da srušitmo Miloševića", napisao je u svojim memoarima Boris Jeljcin, koji je bio predsednik Rusije u vreme ratova na području bivše Jugoslavije. Citiranu rečenicu je, kako piše, u jeku rata na Kosovu uputio tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu. Jeljcin i Klinton su se razilazili u ovom pitanju: metodama rušenja Miloševića. Niko dakle u vreme devedesetih u Kremlju nije pretio prstom na atomskom obaraču ako Zapad zaustavi rat i zaštiti nevine civile. Zašto je onda Zapad oklevao?  

Zlobnici bi, uzimajući u obzir sadašnju reakciju Zapada prema Putinu, mogli sarkastično zaključiti da je bilo teže u ono vreme zaustaviti Miloševića, nego danas Putina.  

Još veći zlobnici, oni koji zagovaraju hantingtonovsku tezu o sukobu civilizacija, bi se mogli zapitati da li je podrška izostala zbog dva miliona muslimana u BiH?  

pročitajte:Rat u Ukrajini

No u BiH se nije živelo na hantingtonovskim tezama, već se živelo u praksi ono što Evropa smatra svojom tekovinom: život u multietničkom, multikulturnom društvu.  

Evropa se brani u ... 

Evropa se brani u Ukrajini, ponavljaju ovih dana Ukrajinci ono što su Bosanci i Hercegovci ponavljali tokom rata, ali i 30 godina kasnije. Naravno, šta drugo ostaje slabima nego da moleći za pomoć svoj problem prikažu univerzalnim. Bosanci u tome nisu uspeli.  

Ukrajinci s druge strane još imaju šanse jer su stanovnici po površini najveće evropske zemlje i jer rat u njihovoj zemlji neminovno pogađa svakog Evropljanina – što zbog rasta cena, što zbog humanitarne krize zbog broja izeglica, što zbog straha za svoj život zbog Putinovog prsta na atomskom obaraču. No i zbog toga jer Zapad ima interes da zaustavi Rusiju, pa time i da pomogne Ukrajini. Pitanje koje se neminovno nameće, a uzimajući u obzir bh. iskustvo, jeste - u kojoj meri je solidarnost zaista iskrena, a u kojoj plod egoistične brige za same sebe. No, Ukrajincima to ne bi trebalo da je bitno, sada je bitno samo da prežive.  

Od perspektive do interesa 

Kada je reč o ukrajinskom zahtevu za brzim prijemom u EU, i tu bi građani Zapadnog Balkana imali šta da kažu. Niko, naime, od njih ne zna bolje kako izgleda odnos Brisela prema onima koje neće u svoje redove, pa im stalno priča o perspektivi članstva i stalno postavlja nove uslove. U tom kontekstu je i sadašnja pojačana zainteresovanost Brisela za region najbolja potvrda dosadašnje katastrofalne politike prema Zapadnom Balkanu. Jer: da li su zaista morale pasti ukrajinske žrtve da bi svi u Briselu prihvatili da su zemlje Zapadnog Balkana deo Evrope, a ne nekakav „Hinterhof" (mračan, zapušten prostor iza kuće, prim. ur.)? 

Da je Evropa reagovala ranije rat se mogao sprečiti, još je jedna od poruka koja stiže iz pravca Kijeva, a koja tako liči na iste poruke koje već godinama stižu s druge adrese.  

Da li je mogla nešto da učini u sprečavanju aktuelnog rata, suviše je kompleksno i potpuno posebno pitanje. No, ono što je sigurno mogla i može jeste:

da uljuljkana u samodopadljivost prestane da gaji arogantan narativ o balkanskom buretu baruta, o „die da unten" (onima dole – op. aut.) kojima je imanentno da se svako malo posvađaju i međusobno pokolju; da je još devedesetih prihvatila da mračno doba nije završeno pobedom nad nacizmom i da je još jedan rat na njenom tlu itekako moguć;

da nema miroljubivih i nemiroljubivih naroda i da se svaki narod u različitim istorijskim trenucima vođen (pogrešnim) politikama može naći i u ulozi branitelja i ulozi napadača.Znaju to i oni vojnici sahranjeni u parku Treptov u Berlinu... 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.