Svetsko prvenstvo u roštiljanju

Švab je zapravo član tima od 11 ljudi, jer roštiljanje je – timski sport. I ove godine, praviće se „voz sa pet vagona“ (specijaliteti će po tačno određenom ključu biti bacani na roštilj u pet navrata a pobednik je onaj ko dobije najbolje ocene u što više disciplina). Osim opisa treninga tokom godine i posebnih priprema uoči ovog šampionata, Švab nas je upoznao i sa principima uspeha. On kaže da je najveća umetnost da se na prvenstvu ne radi prema sopstvenom ukusu, već da treba „potrefiti mejnstrim“: „mi smo kao tim probali već mnogo stvari koje su za nas bile senzacionalne, ali za mejnstrim su bile ili suviše nadimljene, ili preljute, ili previše slatke. To tako ne sme da se prezentira na svetskom prvenstvu“.

Organizator prvenstva je Svetska roštiljska asocijacija. Aleksandar Švab nas informiše da je ona ove godine u takmičenje unela niz novih pravila, ali da nije uspela da promeni jedno od najvažnijih, naime, da u žiri uvede profesionalce, kao što je to slučaj u SAD, gde se takmičenja održavaju po pravilima Roštiljskog društva Kanzas sitija (KCBS). Što se tiče drugih pravila koja važe ove godine – kao i u Formuli 1, uvek ima nekih izmena – ovaj put je naglasak na „većim komadima mesa bez priloga.

Kraljevska disciplina je puld pork, koji ovde gotovo niko ne poznaje. Dobije se komad svinjskog vrata sa koskom – težine oko šest kilograma - pa se peče na niskoj temperaturi od 110 stepeni, što traje 18 do 20 sati, pri čemu se više puta preliva tečnošću, tako da to gotovo liči na „dinstanje“ na roštilju. Posle tako dugog pečenja, meso je tako mekano da može da se raspadne među prstima. Kada 80 timova takav komad mesa servira žiriju na peršunu, kako će laici prepoznati razlike?“ – zabrinut je Švab koji je očigledno pristalica angažovanja profesionalnog žirija. Inače, za njega je roštiljanje mnogo više od ređanja kobasica i krmenadli na rešetku iznad vatre. Pogotovo „napredno roštiljanje“. Viši stupanj zanata dolazi do izražaja „kada čovek zaista počne da se ozbiljno zanima za temperature (pečenja) i kada ovlada tehnikom stvaranja različitih temperaturnih zona. Kada se to postigne, na roštilju može da se peče sve – čak i pica“.

Zašto Eurosong ne treba da se održi u Azerbejdžanu?

Novinar istog lista, Rajhnard Vezer, u naslovu svog članka nam poručuje: „Ne pevajte u Bakuu“ i objašnjava, kako to stoji u podnaslovu, „zašto sledeći Izbor za pesmu Evrovizije ne bi trebalo da se održi u Azerbejdžanu“. Nakon pobede ove zemlje na Eurosongu u Diseldorfu prošle subote, „ne postavlja se pitanje da li je Azerbejdžan u stanju da organizuje sledeće takmičenje. U zemlji bogatoj naftom i zemnim gasom, novca ima dovoljno. (…) Šou u Bakuu sigurno ne bi bio loš, ali ne bi trebalo tamo da se održi. Jer, baš kao i Belorusija, i Azerbejdžan je diktatura, u kojoj se opozicionari i kritički novinari progone bez milosti.

Kada bi Eurosong bio održan u Bakuu, pretvorio bi se u propagandnu manifestaciju tamošnjeg režima. To su pokazale i prve reakcije azerbejdžanske vlade na pobedu Ela i Niki. Pobeda u Diseldorfu je pokazala koliko Azerbejdžan poštuju u Evropi, rekao je jedan od visokih državnih funkcionera, i dodao: to spada u seriju uspeha koje smo postigli pod vođstvom predsednika Ilhama Alijeva. Takvi uspesi će se nastaviti. Takve uspehe će sa predsednikom Ilhamom Alijevim biti lako postići. (…) Oduzimanje organizacije Eurosonga toj zemlji, ili bojkot, značilo bi udarac za diktatorski režim koji pljačka sopstveni narod“.

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković