Sve više prosjaka u nemačkim gradovima

U svakodnevnoj gužvi u centru Berlina, jedna devojčica pruža ruku prema prolaznicima. Samo poneki od njih pogleda u njene crne oči, većina okreće glavu. Devojčica sa crnom kosicom pričvršćenom ružičastim gumicama u tri pletenice ne nosi cipele i vide se njene prljave nogice. Kada se umori, opet se vraća u krilo svoje mame koja sedi na ulazu u podzemnu železnicu na berlinskoj stanici Kudam. Tako mama i ćerkica zajedno prose, ali jedva da pokoja kovanica stiže u njihove ruke.

Nemački gradovi su ovog leta prepuni takvih majki s decom i često su to Romi. Prose pred robnim kućama i buticima, turističkim znamenitostima i crkvama. Negde su mališani sami: tako i u centru Berlina vidimo dva dečaka i njihovu ofucanu violinu. Stariji brat svira, mlađi obilazi prolaznike sa papirnom čašom.

„To je gorući problem“, objašnjava nam berlinski senator za unutrašnje poslove Bernd Kremer. On krivi porodice tih mališana i kaže da je to njihova taktika da sakupe što više novca: „Pre ćete da se sažalite kada vidite dete,“ objašnjava nam taj političar hrišćanskih demokrata. Zato su deca efikasniji prosjaci od odraslih.

Policija praktično nemoćna

Sviranje nekog instrumenta je također stari trik: teško je reći kakva je uopšte to muzika koja izlazi iz istrošenih harmonika, violina ili doboša u neveštim rukama mališana. Ali najvažnije je probuditi pažnju makar i cijukanjem violine i nepovezanim akordima harmonike. Policija tu jedva da može nešto da uradi. Ako postoji sumnja da je dete zanemareno, onda Ured za mlade sme da ga smesti u dom. Ali ako mališani samo „prave društvo“ odraslima, onda im ne mogu ništa, objašnjava Heribert Bit iz ureda grada Kelna. Sme se intervenisati samo ako je ugroženo zdravlje ili dobrobit deteta, na primer ako ga vuku po ulicama duboko u noć ili ako ono mora satima da prosi po užarenom suncu.

„Ta deca prose dok druga sede u školama“, žali se berlinski političar Kremer. Ona se iskorišćavaju, instrumentalizuju i zloupotrebljavaju i zato Berlin želi da zabrani prošnju maloletnika. Iako je ta inicijativa u Berlinu ovog jula podigla veliku prašinu, takva pravila već postoje u gradovima poput Bremena ili Minhena.

Dodatna politička neugodnost je to što su mnogi od tih prosjaka Romi. Zato i Vesna Lovric iz organizacije IniRomnja tvrdi: „To nije zaštita dece, već kriminalizacija roditelja i dece koja su ionako na društvenom dnu.“ Isto tako ona tvrdi da naročito žene koje prose imaju „samo taj posao na ulici“ da prehrane porodicu. Zato reakcija na takvu bedu disciplinskim merama umesto humanitarnom pomoći „nije ispravan put, ni politički, niti ljudski“, konstatuje Lovric.

Žrtve i tuđinaca i „svojih“

Problem prosjačenja zaista u mnogim krugovima lako prerasta u rasizam i mržnju prema pripadnicima romske manjine. Zaista su mnogi od tih prosjaka došljaci, pre svega iz Rumunije i Bugarske i samo mali broj njih natuca ponešto nemačkog. Ali umesto rasprava o njihovoj nacionalnosti, trebalo bi imati pred očima da su oni teška sirotinja koju iskorišćavaju svi, pa čak i „njihovi“. U gradovima im se traži bezobrazno visoka „stanarina“ u pretrpanim stanovima sa često katastrofalnim higijenskim uslovima. Tako za smeštaj u ruševinama na mestu gde se u Berlinu gradi obilaznica moraju da plaćaju i po 100 evra – za smrdljivi madrac u ćošku.

„Organizatori“ takvih prenoćišta često su povezani sa kriminalom, a po nacionalnosti su i Nemci, ali ima i drugih doseljenika – pa i samih Roma koji su na „višoj poziciji“ u plemenskoj ili rodbinskoj hijerarhiji. Policiji gotovo nikad ne uspeva da prodre u takve organizacije, ne samo zbog međusobne lojalnosti i jezika, već i zbog izuzetne pokretljivosti članova takvih bandi: ako policija Nemačke počne da se interesuje za nekog od njih, oni lako nastavljaju svoju „karijeru“ u Belgiji, Francuskoj ili Švedskoj – i istraga počinje iz početka.

Bednici na ulici su tako žrtve baš svih i zaista se čini da nikoga ne interesuje njihova sudbina. U berlinskoj četvrti Nojkeln, gde većinu stanovništva ionako čine došljaci, 2013. je u tamošnje škole upisano gotovo 200 mališana iz Rumunije i Bugarske. Iz tih zemalja je, naime, samo 2013. stiglo više od 190.000 doseljenika, a među njima je veliki broj pripadnika romske manjine. Među njihovom decom je oko 40 odsto njih koje su školskog uzrasta.

U svakom slučaju, to mnoštvo dece u berlinskim školama popunilo je čitave razrede, takozvane „razrede dobrodošlice“ kako su ih tamo nazvali. U malim grupama prvi put uče jezik zemlje u kojoj se nalaze, a gradska uprava Berlina taj projekat smatra ogromnim uspehom.

Ali nedaleko od tih škola su deca koja i dalje, u prnjama i bosonogi, obilaze prolaznike ispružene ruke. Njima škola nije pomogla ništa, a veliko je pitanje i to da li će nešto pomoći kazna za roditelje koja se priprema. Kazna bi trebalo da iznosi 500 evra , ali teško da će neka majka koja takođe prosi to moći da plati. A siromaštvo ne može da se zabrani.