Sve više beskućnika na ulicama
23. mart 2018.
To je prizor koji se može videti u gotovo svim gradovima Evrope: beskućnici koji leže na mestima gde su bar donekle zaštićeni od kiše i vetra, ponekad u prljavoj vreći za spavanje, ponekad samo na kartonu neke kutije. Gradovi obično predstavljaju kao veliku milost to što ne zaključavaju ulaze u podzemnu železnicu kad temperatura padne ispod nule. Ali konkretno se radi malo ili nimalo.
- pročitajte još: Došli u Nemačku, završili na ulici
Utisak da je beskućnika sve više nije samo subjektivan: krovna evropska organizacija za pomoć beskućnicima FEANTSA i francuska fondacija Abe Pjer predstavila je svoj 3. Izveštaj u kome se jasno vidi da je društvo sve hladnije i manje zainteresovano za sudbinu tih ljudi. A broj beskućnika pritom zastrašujuće raste. U Engleskoj je od 2010. do 2016. broj beskućnika porastao za 169 odsto, u Irskoj je u samo tri godine, od 2014. do 2017, njihov broj veći za 145 procenata.
Ni Nemačka tu nije izuzetak: prema podacima FEANTSA, 2016. je u toj zemlji bez krova nad glavom živelo 860.000, a to je 150 odsto više nego 2014. Takva društvena katastrofa sve se brže širi i po gradovima Belgije, Portugalije, ali i Bugarske, Češke ili Poljske.
Bedna smrt na ulici
Jasno je šta znači živeti na ulici: beskućnicima se samo retko ukazuje mogućnost da se ponovo vrate u nešto što će moći da nazovu domom. Oni u proseku na ulici žive 10,3 godine. Gorko je saznanje da bi oni možda živeli i duže da smrtnost u toj populaciji nije – užasavajuća. Njihov prosečni životni vek je za gotovo 30 godina kraći nego kod ostatka stanovništva.
Kada je reč o Nemačkoj, njoj se kao donekle olakšavajuća okolnost može uzeti to što je u statistike po prvi put uvršteno i oko 440.000 izbeglica. Istina, ti ljudi po pravilu nisu na ulici, ali žive po prihvatnim centrima i skloništima, na milosti društva.
Ali i bez njih u Nemačkoj ne samo da broj beskućnika uporno raste, već je i sve teže plaćati za stan. Prema evropskim statistikama, samo u dve zemlje Evrope – Bugarskoj i Grčkoj – stanarine više opterećuju porodični budžet nego u Nemačkoj. „Činjenica da u jednoj bogatoj zemlji poput Nemačke vlada jedna od najvećih ekskluzivnosti stanovanja u Evropi, naročito je šokantna“, kaže direktor organizacije FEANTSA Frik Špinwin.
To se pre svega odnosi na život u nemačkim metropolama, što naročito mladi sebi jednostavno više ne mogu da priušte, objašnjava Tomas Špeht koji je sa svojom organizacijom Savezna radna grupa za pomoć beskućnicima učestvovala u izradi izveštaja o ekskluzivnosti stanovanja u Evropi.
Gde su državni stanovi?
Špeht optužuje pre svih državu i gradove da svojim nečinjenjem stvarju još goru situaciju i da je to razlog za pogoršanje u proteklim godinama. Migracija u metropole je nešto što se ne može zaustaviti i promeniti, ali se praktično potpuno prestalo sa gradnjom državnih stanova u kojima bi i stanarine bile niže.
- pročitajte još: Večera kod „Robina Huda“
Kao pozitivan primer nemački stručnjak ističe Finsku: tamo je pokrenut poseban program „koji se finansira iz različitih izvora“ – od donacija, preko poreza, pa do igara na sreću. Tako je u Finskoj izgrađeno manje od 10.000 stanova, što je za tu zemlju mnogo. Za Nemačku bi, s druge strane, bio potreban sasvim drugačiji i solidniji model socijalne gradnje.
A umesto toga, već godinama se radi nešto sasvim drugačije: firme koje upravljaju komunalnim i društvenim stanovima se privatizuju, drugim rečima prodaju najčešće stranim investitorima koji nemaju nikakvih motiva da brinu za socijalno slabe u društvu. Takvi investitori onda obično ili puštaju da zgrade propadaju bez da bilo šta ulažu ili još gore: ulažu novac u modernizaciju i uređenje stanova, ali nakon toga i drastično podižu cene stanarina tako da dotadašnji stanari to više ne mogu da plaćaju.