Sve je više evroskeptika

U Grčkoj je to Plan B, u Velikoj Britaniji Stranka britanske nezavisnosti (UKIP), a u Nemačkoj – Alternativa za Nemačku (AfD) - fotografija gore, osnivaöka skupština AfD. Reč je o strankama različite političke orijentacije, kojima je zajedničko to što trenutno poprilično zagorčavaju život Evropskoj uniji. One se zalažu za istupanje tih zemalja iz evrozone ili čak i iz Evropske unije. Te stranke samo su deo pokreta koji je kritički nastrojen prema Uniji i koji se sve više širi.

Pad popularnosti Evropske unije

Evroskeptika je uvek bilo, ali njihov broj dodatno je uvećala kriza evra. Prema nedavno objavljenom ispitivanju javnog mnenja koje je u sedam država članica sproveo institut „Pew Research Center“, Evropsku uniju podržava još samo 45 odsto ispitanika. Pre godinu dana bilo je 60 procenata pobornika Unije. Ispitano je 7.600 stanovnika Nemačke, Francuske, Italije, Španije, Velike Britanije, Poljske i Češke.

Taj negativni trend već godinama zabrinjava profesora Ludgera Kinharta, direktora Centra za evropska integraciona istraživanja (ZEI) pri univerzitetu u Bonu. „Finansijska kriza nije egzistencijalni izazov za samu evropsku integraciju, ali je izazov u procesu integracije“, smatra profesor Kinhart. Nemački poslanik u Evropskom parlamentu Elmar Brok kaže da porast broja evroskeptika ima dublje uzroke: „To je povezano s time da politika generalno ima problema sa uverljivošću“. „Demokratska politika mora ponovo da osvoji poverenje građana“, ističe Brok.

Zajedničko tržište nezamislivo bez evra

Kritičari Evropske unije sve su glasniji čak i u Nemačkoj, koja nije toliko osetila posledice globalne krize. Neki analitičari predviđaju da bi Alternativa za Nemačku (AfD) na saveznim parlamentarnim izborima u septembru ove godine mogla da pređe izborni cenzus od pet odsto. Za sada ima podršku dva do tri procenta birača, ali polako i čelnici parlamentarnih stranaka postaju zabrinuti zbog moguće konkurencije. Pa čak i ako AfD ne uđe u parlament, ona bi mogla da privuče birače vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i time joj možda pokvariti šansu za izbornu pobedu. Na kraju krajeva, u AfD ističu da su tu stranku osnovali baš demohrišćani nezadovoljni politikom svoje partije.

No, naučnik Ludger Kinhart upozorava da izlazak iz evrozone ne dolazi u obzir: „Zajedničko tržište nezamislivo je bez zajedničke valute. Evro je temelj evropskog tržišta.“

Profiteri u desnom taboru

I ne radi se samo o evru. Kriza je očigledno u pojedinim regionima EU povećala želju za nezavisnošću. Primer su Katalonija, Škotska i Flandrija. Elmar Brok načelno ima razumevanja za potrebu za nacionalnim identitetom, ali samo dotle dok ona nije usmerena protiv Brisela i dok ne znači stvaranje novih država. On ističe: „Ako Evropa treba da sraste, onda bi ponovne podele bile pogrešne. Evropska unija koja bi zbog toga imala 40 članica ili više, ne bi bila sposobna za delovanje.“

Osim toga, postoji opasnost da od evroskeptika koristi imaju desničarske snage. Brok strahuje da bi tako desno orijentirani populisti mogli da prikupe poene: „Evroskeptična stranka UKIP, koja se zalaže za izlazak Britanije iz EU, sada se sve više bavi migracijom i neprijateljstvom prema strancima. Takvi populisti pokreću tu temu kad god im odgovara da plaše ljude i seju mržnju.“

Zajedno na Olimpijskim igrama

Kako bi se jačalo ujedinjavanje Evrope, Brok traži da vlade država članica više ističu prednosti Unije: „Na primer, mogle bi svake godine da se u parlamentima povedu rasprave o koristi koju pojedina država ima od EU.“ Ludger Kinhart se pre svega zalaže za pojednostavljeno objašnjavanje funkcionisanja Evropske unije: „Tokom finansijske krize naslušali smo se mnogih tehničkih pojmova koje bez leksikona ne razume niko ko nije finansijski stručnjak.“

Kinhart takođe predlaže da se oduševljenje za ujedinjenu Evropu ponovo pokuša pobuditi simboličnim akcijama. Recimo, timovi članica EU mogle bi na Olimpijskim igrama 2016. da uđu na stadion ujedinjene, pod evropskom zastavom: „To bi bila neverovatna emocionalna motivacija i inspiracija za celu generaciju mladih Evropljana za koje je samo po sebi razumljivo da su istovremeno i Italijani i Evropljani, Šveđani i Evropljani ili Estonci i Evropljani.“ Tada bi, barem po broju osvojenih medalja, ujedinjena Evropa bila pri samom vrhu.

Autori: Ralf Bozen / Andrea Jung-Grim
Odgovorni urednik: Ivan Đerković