Svađa oko gasovoda koji treba svima

Skica pokazuje gasovod koji se sa ruske teritorije dnom Crnog mora pruža do Bugarske, a odatle, preko Srbije, do pet zemalja Evropske unije. Drugim rečima – Južni tok zaobilazi Ukrajinu u širokom luku. Kritičari naglašavaju upravo taj geopolitički kontekst nakon što je Brisel naterao zvaničnu Sofiju da zamrzne gradnju gasovoda. „Mi ne blokiramo Južni tok, ali kažemo da on mora biti usklađen sa evropskim pravilima“, tvrdi Sabine Berger, portparolka evropskog komesara za energetiku.

Kako vole da kažu evropski zvaničnici, gasovod mora da funkcioniše kao autoput – svako ko plati, može da se vozi. U suprotnom, čitava Evropa može postati talac jednog proizvođača gasa, navode diplomatski izvori u Briselu. Međutim, Gasprom nije bio spreman da otvori cevi Južnog toka za druge ponuđače, a Brisel nije bio spreman na ustupke. Berger zato u razgovoru za DW demantuje da stopiranje radova u Bugarskoj ima ikakve veze sa gasnim trzavicama između Kijeva i Moskve ili da EU na ovaj način primorava Rusiju da deo svog gasa i dalje transportuje preko Ukrajine.

Pravila ili pritisci?

Stručnjaci sa kojima je razgovarao DW misle drugačije. Štefan Koler, šef Nemačke energetske agencije, kaže da EU mora da štiti sopstvena tržišna pravila – koja podrazumevaju da prodavac gasa ne može istovremeno biti gazda nad gasnom mrežom – ali podseća da se i Norveška pri isporuci gasa ne drži briselskih zakona i da je to do sada bilo prihvaćeno kao izuzetak.

„Očigledno je da, od izbijanja krize u Ukrajini, Brisel nastupa oštrije kako bi sprečio projekat Južnog toka. To je u velikoj meri politizacija ovog projekta“, kaže Koler. „Imamo već Severni tok koji ide kroz Baltičko more. Ako se izgradi i Južni tok, Ukrajina ostaje bez tranzitne uloge i time evropske zemlje gube poziciju moći koju trenutno imaju u odnosu na Rusiju. Tada neće moći da vrše pritisak kao danas.“

Koler dodaje da ni Moskva nije nevinašce u ovom slučaju – Gasprom trenutno od Ukrajine zahteva „političku cenu gasa“ od 480 dolara za hiljadu kubika. „Rusija mora da ponudi Kijevu tržišne cene koje plaćamo i mi u zapadnoj Evropi. Sa druge strane, Ukrajina mora da se obaveže da će zaista i plaćati gas – jer ima značajne dugove. Takođe, mora da održava svoju gasnu mrežu koja je sada u očajnom stanju.“

Šta da rade mali?

Osim šest država Unije (Bugarska, Hrvatska, Mađarska, Grčka, Slovenija i Austrija), prepucavanja oko Južnog toka sa pažnjom prate političari u Srbiji, ali i BiH, do koje bi stizao jedan sporedni krak gasovoda. Te dve zemlje mogu samo da čekaju dogovor velikih, dakle Brisela i Moskve, kaže Vladimir Marković, savetnik iz konsultantske firme Serbia Energy. „Srpska Vlada je namenila značajna sredstva za pripremne radove koji će možda biti nastavljeni – poput eksproprijacija zemljišta – ali bez ulaženja u građevinske radove kako se ne bi kršila preporuka EU“, kaže on za DW.

Evropska komisija podseća da je u izveštajima o napretku Srbije i BiH upozorila ove zemlje da moraju da se pridržavaju odredbi Brisela, s obzirom da su članice Energetske zajednice. Marković kaže da zemlje koje nisu članice EU ne mogu biti novčano kažnjene (što je pretilo Bugarskoj), ali da mogu biti „izložene neformalnim pritiscima na mnogo načina“. Dodaje da je upravo nezainteresovanost EU za energetsku sigurnost Srbije ostavila Beogradu malo prostora za igru – gasni dogovor sa Moskvom morao se napraviti.

Svi gasovodi vode u Rusiju

Poznavaoci prilika ubeđeni su u kompromis oko Južnog toka jer čitava Evropa u narednim decenijama teško može da nađe alternativu ruskom gasu. „Evropa srednjeročno ne može da supstituiše uvoz gasa iz Rusije“, kaže za DW Kristijan Grovič sa Energetskog instituta pri kelnskom univerzitetu. „Sa ekonomskog stanovišta nema logike izbegavati ruski gas, jer bi energenti drugih izvora bili znatno skuplji.“ Tu se pre svega misli na tečni gas iz Sjedinjenih Država, za čiji prijem trenutno u Evropi ne postoje odgovarajuća postrojenja.

Sabine Berger iz Evropske komisije podseća da su prioritet Brisela novi snabdevači – recimo Azerbejdžan, čiji gas bi stizao kroz planirani Prekojadranski gasovod (vidi gornju grafiku). Međutim, do Evrope bi stizalo tek deset milijardi kubika gasa godišnje – šest puta manje od projektovanog kapaciteta Južnog toka, upozorava Štefan Koler i jasno dodaje: „Prekojadranski gasovod nije alternativa.“

Koler podseća da oklevanje sa Južnim tokom može podeliti EU jer su južne zemlje veoma zainteresovane za moderni gasovod. „Te zemlje su na svojoj koži dobro osetile kada je ukrajinska tranzitna mreža otkazala.“ Vladimir Marković veruje da je „Evropskoj uniji potreban Južni tok, bez obzira na sve političke akrobacije. Ne zaboravite da su akcionari tog projekta i firme iz EU, kao i u slučaju Severnog toka.“

Iako ubeđeni u kompromis, naši sagovornici nisu mogli da prognoziraju kada će problemi oko izgradnje gasovoda biti prevaziđeni. Ambiciozni plan je bio da Južni tok proradi već krajem sledeće godine – od tog roka, izvesno je, neće biti ništa.