Svaka domovina je slučajna
23. decembar 2017.
Na krajnjem istoku Nemačke, u Ukermarku, gde je odrasla i kancelarka Angela Merkel, smeštena je radnja novog romana Saše Stanišića. Tamo gde, kako kaže narod, vukovi polno opšte i tamo gde svaki dolazak nekog stranca predstavlja neviđenu senzaciju.
I jednoga dana se to zaista i desilo. U ovom brandenburškom selu pojavio se neznanac: „Baburast nos, kosa povezana u rep, napred ćelav. Nosio je dugi crni kaput sa podignutom kragnom, obučen kao lik iz srednjevekovnih vremena. Pod rukom je nosio kavez.“
Ovaj čovek iz nekog potpuno drugog vremena, kao neki zamkolovac čvrsto stoji na suncu ispred garaže u kojoj se Uli i njegovi prijatelji poslepodne susreću. „Sedimo u Ulijevoj garaži i pijemo jer nigde drugde se tako dobro ne uklapaju stolice, laži i frižider, pružajući okupljenima osećaj da je tu lepo, ali ipak ne previše lepo.“
- pročitajte još: Saša Stanišić i umetnost pripovedanja
Čudni stranac je lik po kojem je nazvan najnoviji roman Saše Stanišića koji je na nemačkom jeziku objavljen pod naslovom „Fallensteller“, što u slobodnom prevodu znači zamkolovac, postavljač zamki. Stanišić je u romanu oživeo mesto iz svog prošlog i veoma uspešnog romana „Uoči svetkovine“.
Talentovani pripovedač
Svake godine Stanišić svoja dela javno čita na skoro 100 književnih večeri. Na bini nastupa profesionalno, s lakoćom i radošću žonglira nemačkim rečima i sa dozom suptilne ironije posmatra svoje savremenike u Nemačkoj.
Njegov prvi roman „Kako vojnik popravlja gramofon“ (2006) je ubrzo nakon objavljivanja preveden na više od 30 jezika. Svojim drugim romanom „Uoči svetkovine“ (2014) Stanišić postaje zvezda književnosti, a s nagradom Sajma u Lajpcigu veoma brzo postaje poznat i na međunarodnoj sceni. Ipak, autor svoju slavu uživa u skromnosti, što se primećuje i u dokumentarcu „Nakon zbega“ u produkciji DW.
Stanišić je zanat profesionalnog pisanja izučio na Institutu književnosti u Lajpcigu. Intenzivni rad na tekstovima pokazao mu je koliko zapravo književnik mora razmišljati o tome šta se sve može uplesti između redova, rekao je Stanišić za DW. Kada piše, rado je okružen ljudima. „U Hamburgu, gde trenutno živim, često idem u Centralnu medicinsku biblioteku. Tamo uče kao ludi i mogu se dobro koncentrisati. Da ne bih privlačio pažnju, uvek uzmem par knjiga sa police i stavim ih pored sebe.“
Stanišićevi književni likovi putuju oko sveta. Svaki od njih je u nekom begu – od nečega ili od nekud. Čitaoci upoznaju Ferdinanda Klingenrajtera, starog čarobnjaka koji se bori sa strahom od neuspeha. Mo, haotični ljubitelj putovanja koji se uvek zaljubljuje u pogrešnu ženu – sa sklonošću prema aktivistkinjama za ljudska prava. Tu je još i Georg Horvat, biznismen iz Nemačke koji putuje za Brazil da bi tamo preuzeo poslovanje lokalnom pivarom. „Previše avionskog rizlinga i 30 sati bez sna, a čovek sa Dalekog istoka koji sedi pored već po ko zna koji put uzima bombonu i ubacuje je u usta.“
- pročitajte još: Vladimir Tabašević: Možda ima nade, ali ne za nas
Georg nije nervozan čovek, ali stoička ignorancija njegovog saputnika dovodi ga do ludila. Najnapornije stvari na ovim poslovnim putovanjima su, govori Stanišićev lik, beskonačni small talk i tesna sedišta. „Georg Horvat obuva cipele i gunđa dok vezuje pertle. Više sporta, manje ugljenih hidrata. U prvoj klasi nije niko debeo. U prvoj klasi su svi prva klasa.“
„Izgubio sam srce u Hajdelbergu“
Saša Stanišić je pripovedač stvoren za binu. Njegov blagi naglasak bivše domovine daje mu poseban šarm, a književne večeri podsećaju na poetry slam i ispunjene su smehom publike. Čak se i sam pisac često ne može suzdržati od smeha dok čita. Ni jedna stranica knjige ne ostaje bez jezičkih iznenađenja.
Za vreme čitanja, odjednom se pojavi jezička slika, filozofija iz svakodnevnog života. „Ono što je simpatično na ribama je njihova konstantna potištenost. Ne postoji vesela riba.“ Saša Stanišić zna o čemu govori. Još kao dečak u svom rodnom gradu Višegradu on je bio strastveni pecaroš. Voli tišinu na obali reke koja mu dopušta slobodan tok misli.
Prvu kratku priču Stanišić je napisao na srpskohrvatskom jeziku kada je imao 12 godina. Sa 14 godina, 1992. godine sa svojim roditeljima beži za Nemačku.
Dopunska nastava u Međunarodnoj srednjoj školi u Hajdelbergu otvorila mu je nove jezičke vidike. Tamo Stanišić brzo uči da piše na nemačkom, a nastaju i njegove prve emotivne pesme. Njegov razred postaje sigurno sklonište. „To vreme mi je bilo od izuzetne važnosti i pomoći jer nisam bio preopterećen, nego samo imao dva-tri meseca da savladam nemački jezik.“
Na svu sreću, Stanišić je saznao za mogućnost koja će ga spasiti od prisilnog povratka u BiH – upisao je fakultet. Njegovi roditelji ipak su morali da napuste Nemačku, sele se u Floridu u SAD, gde i danas žive.
„Srećan je onaj ko može uticati na slučajnosti“
Za pisca njegova lična priča o begu iz BiH i doživljaji iz rata u Jugoslaviji uvek su prisutni. „Toliko toga me podseća na 1992. godinu, na naš beg za Nemačku, neizvesnost na putu, na bespomoćnu izloženost, na pešačenje, strah“, piše on na svom blogu „kuenstlicht“.
- pročitajte još: Ivo Kara-Pešić: Jezički pripadam tamo gde ja to želim
On je neizmerno zahvalan što je imao toliko šansi i mogućnosti u Nemačkoj – što je mogao da studira i sada ima priliku da bude pisac i njegov glas se može čuti. Više puta je to izjavljivao i u intervjuima, a to se može primetiti i u njegovim delima: „Svaka domovina je slučajna domovina. Tamo si rođen, ovamo proteran, a onamo ćeš svoje bubrege ostaviti naučnicima. Srećan je onaj ko može uticati na slučajnosti.“
S velikom pažnjom Stanišić posmatra jačanje desničara u Nemačkoj koji šire latentnu ksenofobiju prema izbeglicama. „Više književnika od nacista“ – tim rečima opisuje stanovništvo malog sela u Ukermarku u svom romanu „Fallensteller“. „Pet sirijskih izbeglica ipak se doselilo u kuću na broju 2. preko puta garaže. Kada se susretnu pijanice, meštani, građani Berlina i Sirijci, nastaje vavilonska zbunjenost jezika“, piše on.
„U svojim pričama dajem vam svoju perspektivu“, govori Saša na jednom od svojih čitanja, nakon što je napravio dramaturšku efektivnu pauzu. Njegov pogled je zamišljen i ozbiljan. Trenutak tišine. To mu je važno.