Sva lica Jemena
8. avgust 2019.
Bilo je to u julu, kada sam primila poziv iz Adena: „Imate vizu za ulazak u Jemen“. Skoro godinu dan je prošlo od mog prvog pokušaja da odem u tu zemlju. Da li ću ovaj put uspeti? Ili će me vratiti sa aerodroma u Amanu, kao brojne novinare pre mene? Imala sam sreće i doputovala sam u Aden.
Iza mene je bio dug put od studija Dojče velea u nigerijskom Lagosu, preko Kaira i Amana, do Adena. Bez kamere i televizijske opreme. Ali kad sam stigla, mogla sam odmah da počnem sa snimanjem, jer sam već mesecima bila u kontaktu s lokalnom snimateljskom ekipom.
Sveprisutna nesigurnost i napetost mogla je da se oseti odmah. Prolazimo razne kontrolne punktove na putu do privremenog glavnog grada Adena. Neke od punktova kontrolišu vladine trupe, ili ono što je od njih ostalo. Druge su zaposele trupe pod kontrolom Saudijske Arabije ili Emirata. A na nekim kontrolnim punktovima bili su separatisti koji sanjaju nezavisnost južnog dela zemlje. A u Adenu su prisutni i militantni islamisti za koje se nikad ne zna kada će udariti.
Priče u tišini
U tom haosu gde savezništva se menjaju preko noći, novinsko izveštavanje je opasan poziv. Naročito za strance. Osim toga, bila sam žena u konzervativnom Jemenu, pa sam zbog svega toga pokrila lice. U Jemenu se možda baš zato neka vrata u potaji otvaraju upravo ženama. To iskustvo sam imala još prošle godine kada sam istraživala za reportaže iz Saudijske Arabije.
Fatima mi je otvorila svoje srce i vrata. Nedavno je završila medicinu i bila je preopterećena radom u državnoj bolnici. Premalo osoblja i kreveta, nedostatak lekova.
„Ponekad nismo imali ni dovoljno kiseonika kada je bilo hitno“. Inhalator s parom mora da pomogne detetu koje se bori za svaki udisaj. Naposletku dolazi flaša sa kiseonikom. U zadnji čas. Fatima kaže da mnoga deca nemaju tu sreću. Kaže da bi radila i besplatno, jer neko mora da se pobrine o toj deci. Fatima kod kuće traži utočište. Ima snove kao i svaka mlada žena. Želi da se druži i da izlazi sa prijateljima. Do sada je tim željama bilo na putu konzervativno društvo, a rat je za žene koje teže nezavisnosti dodatno otežao situaciju. „Pri tom je meni bolje nego drugima, jer je moja porodica otvorenija od drugih u Jemenu. Moj otac me podržava u nameri da sama otputujem u Nemačku i otpočnem nov život“. Neizvesno je da li će ona uspeti da ode na usavršavanje u inostranstvo.
Jemen ima mnogo lica
Bila sam u različitim krajevima zemlje. Zaista, zemlja ima mnogo lica. Postoji Jemen u kojem ljudi još uvek sebi mogu da priušte da odu do samoposluge, ali i Jemen starice koja očajno viče na pijaci: „Dobila sam samo dve ribe za sedam osoba. Šta da jedemo?“ Isto tako postoji i Jemen afričkih došljaka, migranata. Na stotine njih prepešače pustinju na putu do Saudijske Arabije. Ti ljudi vrlo malo znaju o dugotrajnom ratu u Jemenu.
Srela sam i ljude koji uprkos svoj toj bedi žele da unaprede kulturu. Oni sanjaju o bioskopima i pozorištima. Kažu da ljudi ne umiru samo od gladi, već i zato što im bez kulture zakržljaju duše.
-pročitajte još: Nemačko oružje ubija u Jemenu
Nekoliko dana nakon mog odlaska iz Adena, jedan bombaš-samoubica digao se u vazduh pred policijskom stanicom u blizini bolnice u kojoj smo snimali. Da, Jemen je nepristupačno mesto puno rizika. Ali, uprkos svemu, vredno je ponovnog dolaska. Kako bismo opet izvestili o ljudima koji pate zbog politike za koju nisu odgovorni. Izgleda da se njima više niko ne bavi otkako je na pomolu novi konflikt između Irana i Sjedinjenih Američkih Država. A „zaboravljeni rat“ u Jemenu i dalje traje.