Studija potvrdila: u Nemačkoj postoji policijski rasizam
11. novembar 2020.
Nakon smrti Afroamerikanca Džordža Flojda tokom policijske akcije u SAD u proleće, i u Nemačkoj je počelo da se postavlja pitanje: ima li policija u toj zemlji problem sa strukturnim rasizmom? Iako policija i Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova to mesecima odlučno negiraju, sve su glasniji oni koji zahtevaju da se ta tema istraži, posebno nakon što su otkrivene policijske desnoekstremne čet-grupe na društvenim mrežama. Nakon prvobitnog otpora, ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer (CSU) pre nekoliko nedjelja najavio je studiju – ali studiju koja bi trebalo da ispita prisustvo rasizma u kompletnom nemačkom društvu, a ne samo u policiji.
-pročitajte još: Rasizam u policiji – dobro otvorite oči!
U sred te rasprave sada je tim kriminologa sa Univerziteta u Bohumu objavio rezultate studije na temu ilegalnog i rasističkog policijskog nasilja, na kojoj oni, nezavisno od Ministarstva, rade već dve godine.
Studija, u kojoj je više od 3.300 ljudi pitano o njihovim iskustvima, dolazi do zaključka da u Nemačkoj policija zaista diskriminiše ljude u zavisnosti od boje kože i toga da li imaju migrantsko poreklo. Lajla Abdul Rahman, jedna od autorki studije, kaže da se ti ljudi češće proveravaju. „Oni su u kontaktu s policijom i u situacijama u kojima lakše dolazi do eskalacije nasilja, pa prema tome češće i iskuse nasilje.“
Policijsko nasilje gotovo da nije zabeleženo
Naučnici su ustanovili da su ljudi bez migrantskog porekla s policijskim nasiljem suočeni prvenstveno na demonstracijama i velikim događajima, dok ljudi s migrabtskim poreklom policijsko nasilje doživljavaju pre svega van takvih događaja.
Međutim, često se zbog nedostatka dokaza ti slučajevi i ne prijavljuju, niti se obrađuju. „Ono što vidimo u službenoj kriminalističkoj statistici jeste da u slučajevima nasilja od strane policijskih službenika državno tužilaštvo vrlo retko podiže optužnice. U 90 odsto slučajeva postupci se obustavljaju i ne završavaju na sudu. To znači da sudskih postupaka nema, i da postoji veoma veliki broj neregistrovanih dela“, kaže Abdul Rahman.
Jedan od zahteva autora studije jeste da se uspostave eksterna nadzorna tela koja bi nezavisno nadzirala policiju i bila u stanju da pomognu upravo u takvim slučajevima.
Mihael Mertens iz policijskog sindikata GdP, s druge strane, smatra da su takve spoljne kontrole suvišne: „Mi živimo u pravnoj državi i ja kao policajac imam neograničeno poverenje u tu državu“, kaže on za DW. „A deluju i kontrolni mehanizmi koje već imamo. Svako može da podnese žalbu ili tužbu. Postoje različite mogućnosti ako neko želi da se brani od ponašanja države, uključujući i policijsku intervenciju. Morali bismo da se držimo tih instrumenata, da im verujemo.“
-pročitajte još: Desničarski ekstremisti među obaveštajcima
Ali upravo je to ono što osobama izloženim policijskom nasilju često nedostaje: poverenje u vladavinu zakona. Osim psiholoških posledica koje policijsko nasilje često ima za pogođene, osobe s migrantskim poreklom osećaju se i bespomoćno: „Čovek ne može da se reši svog izgleda, boje kože i drugih karakteristika. To znači da je strah da će vam se tako nešto ponoviti poprilično prisutan. Mnogi ljudi su to iskusili više puta“, objašnjava Abdul Rahman.
Da li je Nemačka suviše dugo ignorisala problem?
Ona je uverena da se više ne može govoriti o pojedinačnim slučajevima. „Jednostavno ih je previše. Vidimo te strukturne procese, vidimo tipične eskalacije, procese koji se stalno ponavljaju u određenim situacijama. Naravno, postoje određene konfliktne situacije, demonstracije, fudbalske utakmice i tako dalje, tako da ovde definitivno postoje strukture koje su problematične. Mi u Nemačkoj možda nemamo najveći broj ilegalnog policijskog nasilja, recimo u poređenju sa SAD, ali definitivno imamo problem s razotkrivanjem tih slučajeva“, kaže Abdul Rahman.
Naučnici međutim naglašavaju da, mada postoji strukturni problem u policijskoj praksi, to nikako ne znači da se to odnosi na sve pripadnike policije ili da ona namerno deluju na taj način. Često su u igri podsvesni stereotipi ili mehanizmi delovanja koji mogu da dovedu do diskriminacije. Zato bi na tome trebalo raditi i o tome bi trebalo razgovarati.
I Mihael Mertens iz GdP priznaje: „Mislim da mi, i kao policija, i kao država, možemo da budemo bolji kada je reč o tom osetljivom pitanju. O tome moramo svi da razgovaramo otvoreno, bez preteranih emocija“, kaže Mertens. On borbu protiv rasizma prvenstveno vidi kao zadatak policijske obuke i školovanja.
A Lajla Abdul Rahman zaključuje: „Već i zbog toga što policija ima monopol nad upotrebom sile, veoma je važno suočiti se s tim problemom i rešiti strukturne probleme koji definitivno postoje.“ Studija koja je sada predstavljena, predstavlja prvi korak u tom pravcu.