Svaki put kada se pojavi neki problem u turskoj privredi, svaki put kad ta zemlja dospe na naslovne strane iz bilo kog razloga, onda je samo pitanje vremena kada će da dođe do neke potpuno neshvatljive reakcije turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Tako je bilo nedavno na jednoj manifestaciji na zapadu Turske. On je tamo objavio da je naredio Ministarstvu spoljnih poslova proterivanje deset stranih ambasadora koji su se izjasnili za puštanje na slobodu Osmana Kavale.
Očigledno je da Erdogan, ne samo da voli sukob sa Zapadom, već mu on i treba. Zašto bi se inače sukobljavao sa svojim najvažnijim partnerima u NATO, SAD, Francuskom i pre svega Nemačkom. Tragično u odnosu s Nemačkom je to što je pre nešto manje od nedelju dana nemačka kancelarka Angela Merkel u Istanbulu gotovo isključivo hvalila nemačko-turske odnose. Hvalospevi su ostali samo prazne reči, pa i oni koje je tada izneo Erdogan.
Pad popularnosti
Turski predsednik ponovo koristi dokazanu metodu. Najnoviji rezultati ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je Erdoganova stranka AKP u velikoj meri podršku: za turskog predsednika glasalo bi samo nešto manje od 30 odsto birača. Nakon toga je Erdogan reagovao uvredama na račun opozicionih stranaka.
Prošlog četvrtka zvanično je objavljeno da Međunarodna radna grupa za borbu protiv pranja novca (FATF), stavlja Ankaru pod pojačani nadzor. Ta odluka izazvala je na istanbulskoj burzi blage oscilacije. Ali, kada je turska centralna banka neposredno nakon toga iznenađujuće ponovo snizila osnovnu kamatnu stopu, devizni kursevi su se srušili. Turska valuta doživela je pad kakav nije zabeležen decenijama.
To još jednom pokazuje: što je jači unutrašnjepolitički pritisak na Erdogana, to je masivnija njegova reakcija – i to uvek protiv Zapada. Zato mu je dobro došlo to što je deset ambasadora uputilo svoj Turskoj.
Nerealne optužbe
Nije prvi put da se Erdogan uhvatio u koštac sa Zapadom, ali ovoga puta je, smatram, zaista otišao predaleko. Nakon što je Osman Kavala pre više od četiri godine poslat u zatvor na osnovu spornih optužbi, na teret mu je stavljeno i to da je podržavao proteste 2013. godine. Jedan sud ga je oslobodio tih optužbi, ali ga je, samo nekoliko sati kasnije, drugi sud osudio kao organizatora pokušaja državnog udara 2016. godine. Više je nego očigledno da je ta optužba krajnje nerealna.
Evropski sud za ljudska prava takođe je presudio da ne postoje razlozi da Kavala ostane i dalje u zatvoru i zatražio njegovo hitno puštanje na slobodu. Erdogan je to odbio, zbog čega su i turski sudovi ostali pri svojoj odluci. To još jednom potvrđuje da sudovi donose presude samo po nalogu predsednika. Tu stvarno ne može biti ni govora o nezavisnom pravosuđu, o kojem Erdogan stalno govori.
Mladi nisu za Erdogana
Posebno je uočljivo da bi mladi ispod 25 godina radije birali neke druge stranke, a ne predsednikovu. Nezaposlenost raste, na izbeglice koje žive u Turskoj sada se gleda kao na pretnju, a na predsednika, koji je vidno lošeg zdravlja, više se ne gleda kao na heroja.
U bliskoj budućnosti Turska će se suočiti s dva važna pitanja. Mogu li opozicione stranke da održe jedinstvo do predsedničkih izbora koji su planirani za 2023? Ako bude tako, za Erdogana će biti više nego teško da ponovo bude izabran. Međutim, ako se opozicija podeli, to će Erdoganu ići na ruku. Ali bez obzira šta budućnost da nosi, turski predsednik u sadašnjosti i dalje ima pune ruke posla – kako ne bi još više naljutio svoje zapadne saveznike.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.