Potraga za vrtićem – nemačka Odiseja
„Dobili smo!“, rekla mi je nedavno supruga gotovo plačnim glasom, ganuta. Šta smo dobili? Nobelovu nagradu? Ili, još bolje, na lotou?
Jok. Posle više meseci hodočašća između uprava vrtića, vaspitačica i institucija u Bonu, posle svih tih sažaljivih pogleda i nekoliko genijalnih ideja – „Nemojte da idete na posao dok dete ne napuni tri godine“ ili „Kupite drugi automobil pa možete da vozite dete i 15 kilometara u vrtić“ – samo smo dobili mesto za jednogodišnju ćerku kod vaspitačice u kraju.
To je takozvana Tagesmütter – žene, mnogo ređe muškarci, koji čuvaju do petoro dece, obično one koja ne nađu mesta u vrtićima.
Dakle ipak hepi end? Pa ne baš. Žena je sasvim fina i dobro će paziti dete, ali kao i većina takvih vaspitačica radi kraće, samo od 8 do 15 časova, pa će supruga morati da pređe na pola radnog vremena. Ali posle odiseje u potrazi za vrtićkim mestom važi – daj šta daš. Tako je bilo i kod prve ćerke koja je na kraju išla u preskupi privatni vrtić.
Tačno šest godina otkako je Nemačka uvela zakonsku garanciju – da i deca mlađa od tri godine dobijaju mesto u jaslicama – širom zemlje nedostaje 300.000 takvih mesta. I to iako tek 40 odsto dece uopšte ide u jaslice – o većini, dakle, i dalje brinu roditelji dok sa pune tri godine ne krenu u vrtić.
Uzgred, to je jedna od retkih stvari gde bi zapadnjaci trebalo da uče od istočnjaka. U delu Nemačke koji je nekada bio komunističke DDR ipak 57 odsto dece ide u jaslice.
Nega male dece tako ostaje u zapećku pune dve decenije nakon što je vlada Gerharda Šredera liberalizovala tržište rada, ali avaj zaboravila da neko treba da čuva potomstvo sve „fleksibilnije“ radne snage. Šreder je jednom nazvao porodičnu politiku „tričarijom“, ali vlade koje su usledile su navodno drugačije razmišljale.
Međutim, potraga za mestom u vrtiću ostala je mukotrpna i ponižavajuća poput rijalitija Germany's Next Topmodel u kojem Hajdi Klum maltretira klinke iz epizode u epizodu.
Fijasko svih vlada Angele Merkel, dakle i Demohrišćana i Socijaldemokrata, sastoji se manje u manjku mesta u jaslicama, a više u manjku vaspitačica i vaspitača. Ne postoje čak ni pouzdane procene koliko ih nedostaje – čas se govori o 100.000 ljudi, čas je u igri apokaliptična brojka od 300.000 koliko će nedostajati za pet ili deset godina.
Evo jedne možda glupe ideje zašto je tome tako: mladi ljudi u jednoj od najbogatijih zemalja sveta neće da se bave sve kompleksnijim i odgovornim zanimanjem gde tokom četvorogodišnje prakse nisu plaćeni, a početna plata, kada završe praksu, iznosi mršavih 2.500 evra bruto.
Svet se promenio, Nemačka se promenila, vremena su se promenila – vrtić više nije mesto gde majka turi decu na par sati dok ode u nabavku.
Zato sindikati stalno govore o potrebi da se briga o deci kao profesija „prevrednuje“, da joj se i u pogledu društvenog statusa, a bogami i para, da odgovarajući značaj. Ali obično se posle nekoliko štrajkova zaposlenih u obdaništima – jer ti su štrajkovi horor za roditelje – i sindikati zadovolje nekom decimalom povećanja zarade.
Političari se pak ponašaju kao da treba samo još zategnuti par malih šrafova, usuti još koju milijardu evra i objaviti moderni spot sa ministarkom porodice pa će već sve nekako biti u redu. Čujemo o „velikim planovima“ za zaštitu klime, digitalizaciju, saobraćaj ili penzioni sistem – ali nikada o jaslicama i vrtićima.
Nevolja je i što se ovaj problem ne da zatrpati uvozom očajnika sa Balkana ili iz Filipina. U staračkim domovima i bolnicama to sa uvozom radne snage još nekako funkcioniše, ali u vrtićima kao i u školama ne biva – ipak bi decu tu trebalo učiti i pravilnom nemačkom jeziku.
Garantovano mesto u vrtiću za svako dete starije od godinu dana – jer toliko roditelj može plaćeno biti kod kuće – od početka je bilo nerealno obećanje. Očekivani su bili talasi tužbi besnih roditelja koji se valjaju Nemačkom.
Kako se beše zovu politička obećanja koja se daju samo jer narod želi da ih čuje? Populizam – tako to zove politički mejnstrim. Što se više politički centar okomio da ogoli populizam krajnje desnice i krajnje levice, to je više sprovodio svoj centristički populizam.
Mesta u obdaništima su pri tome zicer za kompromis – ona bi trebalo da budu cilj i hipsterske levice i konzervativaca koji spavaju sa berzanskim izveštajem pod jastukom. Jer mesto za dete u vrtiću znači ranu integraciju u društvo, jednakost polova, slobodu, ali i više vremena za rad, privredni rast i više poreske prilive u državnu kasu.
Na posletku, mladi roditelji su valjda i važna biračka grupa. Glasaće još decenijama, a nikada neće zaboraviti koliko su živaca izgubili u potrazi za vrtićkim mestom za decu, u potrazi koja može potpuno da poremeti njihove životne planove.