Stipendije Zorana Đinđića: 15 godina uspeha
27. jun 2018.
Smrt prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića u martu 2003, šokirala je ne samo zemlje u regionu, već je imala odjeka i na Zapadu. Mnoge nade polagane su u mladog političara koji je uspeo da uveri ne samo svoj, već i mnoge državnike sveta da njegova vizija demokratske i napredne Srbije ne morao da ostane samo vizija.
Nekoliko meseci nakon ubistva, osnovana je i Fondacija Zoran Đinđić. „Moj zadatak je da kroz rad ove Fondacije promovišem vrednosti za koje se borio i zbog kojih je život položio moj suprug Zoran i ja se toga držim“, kaže 15 godina kasnije u Berlinu, na proslavi godišnjice osnivanja, direktorka Fondacije Ružica Đinđić, okružena najnovijom generacijom „Đinđićevih stipendista“.
Veliko interesovanje za Đinđićeve stipendije
Njihov broj se svakih nekoliko godina povećavao: od početnih 25, do u međuvremenu 75. Ukupno je kroz taj program, koji uz Fondaciju Zoran Đinđić koordinira Odbor nemačke privrede za istočnu Evropu, uz finansijsku pomoć nemačkog Ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj, prošlo 645 stipendista iz sedam zemalja regiona Zapadnog Balkana.
I broj zemalja povećavao se s godinama. Od početne Srbije kao zemlje iz koje su se birali stipendisti, za stipendije sada mogu da se kandiduju mladi iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Kosova, Makedonije i Crne Gore. O atraktivnosti govori podatak da se samo ove godine za 65 mesta prijavilo 1.600 kandidata. Nije ni čudo što su, nakon ovakvog strogog odabira, predstavnici preduzeća u kojima stipendisti obavljaju svoju šestomesečnu praksu oduševljeni kompetencijama mladih s Balkana.
„Moje iskustvo je da nam zaista dolaze praktikanti koji su izuzetno kvalitetni i kvalifikovani, i koji pokazuju veliko interesovanje za radne procese. Ali to je normalno, jer je proces odabira na vrlo visokom nivou“, kaže Niko Varbanof, koji za Nemačke železnice (Deutsche Bahn) koordinira rad sa stipendistima.
„Win-win“ situacija
To potvrđuje i Bjern Morninveg iz Telekoma, koji otkriva zašto su nemačke firme – a u međuvremenu se njihov broj popeo na 158, među kojima je DW – zainteresovane za stipendiste iz programa Fondacije Zoran Đinđić.
„Tako strogi odabir već unapred garantuje da nam dolaze prvoklasni kandidati. To su vrlo ambiciozni i vredni, mladi ljudi", kaže Morninveg. Ipak, on ukazuje i na jedan drugi aspekt koji pokazuje da se radi o svojevrsnoj „win-win“ situaciji u kojoj i nemačke firme profitiraju od prvoklasnog kadra iz regiona jugoistočne Evrope. „Mi smo aktivni u mnogim zemljama tog regiona. I nama veoma koriste ideje i informacije tih mladih ljudi koji dolaze upravo s tih područja. Od toga i mi profitiramo“, kaže Morninveg.
Potvrda njegove tvrdnje je i iskustvo stipendiste Milovana Tomaševića koji će iskustvo svoje prakse u firmi Virt (Würth) iskoristiti kada se bude vratio u predstavništvo te firme u Srbiji, gde je neposredno, pre nego što je dobio stipendiju, dobio radno mesto. To je zapravo i cilj stipendije: da se iskustva stečena u poslovnom – ali ne samo u poslovnom, već i u socijalnom okružju – prenesu u zemlju porekla.
Nastavak karijere u Nemačkoj
Opasnost da kombinacija kvalitetnih kadrova iz jugoistočne Evrope i ogromna potreba nemačkih preduzeća za kvalifikovanom radnom snagom često dovode do rezultata koji pomalo odudara od cilja stipendije. Jedan deo stipendista, privučen ponudama firmi u kojima su obavljali praksu, tako i ostane u Nemačkoj. Inženjer Uroš Jakšić je 2012. kao Đinđićev stipendista proveo pola godine u energetskoj tvrtki Fatenfal (Vattenfall).
„Nakon prakse sam nameravao da se vratim u Beograd, ali tamo stvari nisu išle onako kako sam zamislio i kako sam još za vreme prakse dobijao mnoge ponude, odlučio sam da se vratim u Nemačku i sada živim i radim ovde u Berlinu“, priča Uroš.
Njegov primer, ako se ima na umu drastični problem odliva mozgova iz regiona jugoistočne Evrope, pokazuje kolika je opasnost od toga da se prvobitna ideja projekta pretvori u mehanizam snabdevanja nemačkih preduzeće prvoklasnim kadrom iz jugoistočne Evrope.
„Naša iskustva nam govore da neki od stipendista zaista ostanu u Nemačkoj, ali se, nakon nekog vremena vraćaju, u zemlje porekla i tamo prenose svoje iskustva stečena ovde. Ali mi moramo da poštujemo svačiju odluku i ako neko želi da ostane ovde“, kaže Varbanof koji ujedno i koordinira odabir stipendista.