Stara ideja za Kosovo: slažemo se da se ne slažemo

„Beograd i Priština se spore oko registarskih tablica. Ali, zapravo se radi o budućnosti Kosova“, piše Frankfurter algemajne cajtung, pitajući se da li je moguće rešenje po nemačko-nemačkom modelu.

U članku se opisuju maratonski pregovori Vučića i Kurtija u Briselu, za čiju je propast visoki predstavnik EU Žozep Borelj okrivio Kurtija.

„Potom se javno uključio američki ambasador. Kao predstavnici najvažnije sile zaštitnice Kosova, američki ambasadori u Prištini oduvek su nešto poput nezvaničnih vicekraljeva koje nijedan kosovski šef Vlade ne sme olako da ignoriše“, navodi ugledni list.

Dok su novine bile u štampi, u Briselu je obznanjeno da je pao dogovor: Srbija više neće izdavati registracije koje glase na kosovske gradove, a Priština će obustaviti sve aktivnosti oko preregistracije. Pričaće se dalje.

„Nesposobnost da se dogovori oko relativno malih tehničkih pitanja zasniva se na načelnom konfliktu“, piše frankfurtski list. Srbija uz podršku Rusije i Kine u Savetu bezbednosti ne priznaje nezavisnost Kosova i „blokira kosovsku izgradnju državnosti gde god je moguće“.

„U Prištini pak manjka uvida da sever Kosova, u kojem dominiraju Srbi, ne želi potpuno da se integriše u državu, posebno ne pretnjama. Kurti tvrdoglavo odbija pristanak na formiranje Zajednice srpskih opština i enklava na Kosovu, koja je zapravo potpisana sa EU“, dodaje se u članku.

„Kako bi se konflikt primirio, prenosi se da je nedavno jedan nemačko-francuski predlog podgrejao ideju koju je još 2007. na sto stavio nemački diplomata Volfgang Išinger. Išinger je tada bio predstavnik EU u takozvanoj kosovskoj Trojci, koju su činili i jedan američki i jedan ruski diplomata. Ona je u poslednjem momentu trebalo da ispita da li možda ipak ima rešenja prihvatljivih i za Beograd i za Prištinu, iako je Zapad u tom trenutku već odavno bio odlučio da podrži kosovsku nezavisnost“, podseća se.

Išinger je 2007. upravo za Frankfurter algemajne pomenuo primer dve Nemačke: „Postoji pristup nemačko-nemačkog temeljnog ugovora iz 1972. u kojem se nije ni pominjalo ono što je delovalo objektivno nerešivo, to jest nacionalno pitanje. Naravno da je stanje između Srbije i Kosova drukčije, ali ne treba odbaciti misao da se iz sporazuma isključi ono što deluje nerešivo“, rekao je tada Išinger.

Takav model, ocenjuje list, nudi priliku da se suprotna shvatanja o statusu Kosova presvuku u formu koja bi bila prihvatljiva obema stranama. U Osnovnom ugovoru su Zapadna i Istočna Nemačka priznale jedna drugoj poštovanje teritorijalnog integriteta, ali je zvanični Bon u pratećem „Pismu o nemačkom jedinstvu“ naglasio da se i dalje drži cilja ujedinjenja.

„Tako bi Beograd de fakto mogao da prizna Kosovo, ali da u odgovarajućem pismu naglasi pretenziju koja sledi iz domaćeg Ustava da se ne odriče Kosova“, ocenjuje list.

Moto takvog dogovora bi, kako je Išinger često isticao, glasio „Agree to disagree“, odnosno „Slažemo se da se ne slažemo“.

„Sada je očito Išingerova ideja u osnovnim crtama zahvaćena nemačko-francuskim predlogom, o kojem nema zvaničnog dokumenta, niti se zna sadržaj od reči do reči. Neizvesno je da li se taj predlog može sprovesti“, nastavlja Frankfurter algemajne.

„Jedan od razloga je što EU, kao najvažnija posrednica pored SAD, trenutno ne raspolaže ni štapom ni šargarepom kako bi uticala na dve strane. Njen nekada najvažniji mamac – perspektiva članstva u EU – više nije realan, a EU za sada nije našla novu atraktivnu ponudu. To veoma smanjuje spremnost u Beogradu i Prištini da se, ako mora, pristane i na bolne kompromise“, zaključuje se u tekstu.

priredio N. Rujević

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.