Srednji prst s razlogom

Najpre činjenice: Zigmar Gabrijel je prethodne sedmice posetio Zalcgiter gde ga je dočekala i vređala rulja neonacista. „Tvoj otac je voleo svoju zemlju. A šta ti radiš? Ti je uništavaš“, dovikivali su vicekancelaru, šefu socijaldemokrata.

Treba znati da je Gabrijelov otac, koji je pre nekoliko godina umro, otvoreno bio neonacista. „Do poslednjeg daha“, kako je opisao sam Gabrijel. Maltretirao je porodicu, prisilio Gabrijela da živi s njim kada su se roditelji razveli. Kasnije, kada je sin ipak počeo da živi sa voljenom majkom, otac je ostavio porodicu na cedilu.

Gabrijel se od očevog uticaja branio još kao mladić tako što se angažovao u omladinskim organizacijama socijaldemokrata. Ko je nekada sa njim posetio Izrael dobro zna koliko ga tamna nemačka prošlost pritiska. Politički, lično, emotivno.

Ali Zigmar Gabrijel je i političar u igri moći, kao svi ostali delimično vođen sujetom. Detinjstvo i mladost su ga odredili. Politika je bila način da raskine sa strašnim ocem. Nisu to loši preduslovi za političara sa stavom.

Dugo Gabrijel nije javno iznosio svoju tešku porodičnu priču. Tek je pre nekoliko godina pristao da o svemu govori sa jednim novinarem nedeljnika Cajt kojeg dobro poznaje. Prvi put je pričao o mučnom detinjstvu. Otvoreno je govorio o mladalačkom strahu da je možda nasledio očev karakter, njegovo nestrpljenje, naprasitost. Tačno je, lider socijaldemokrata ne kontroliše baš uvek svoje poteze. Sada je neonacistima koji su mu dobacivali pokazao srednji prst, opsceni gest koji čak može predstavljati i uvredu u krivičnom smislu.

Ipak, smatram da Gabrijel to sme! Svesno i ekstremno lično vređanje ga nije moglo ostaviti hladnim. Kako bi i moglo? Šta bi nam o političaru sa takvom porodičnom pričom reklo da je napad na svoju privatnu sferu progutao s hladnim osmejkom? I ko zna koliko je puta slične stvari morao da proguta?

Posle svoje gestikulacije rekao je sve što o tome ima da se kaže: pri toj gestikulaciji ostaje. I još: „To nije forma svakodnevne komunikacije.“ Tačno. I neonacističke uvrede ne smeju biti prihvaćene kao svakodnevica. Zigmar Gabrijel ima mane o koje se često sam sapliće. Ali srednji prst u ovoj situaciji nije jedna od tih mana.