Srebrenica.
Srebrenica.
Ovako počinje i ovako se završava moj komentar svakog 11. jula. I tako već 25 godina.
Jer šta više imam da kažem kada je ovom rečju već sve rečeno?
Srebrenica je, od kako je direktno ili indirektno postala neodvojivi deo života svih nas, postala i potpuno zaseban pojam. Pojam koji dovoljno govori. Svi znaju kakvo značenje on nosi (osim ako ne žele ili zbog nesposobnosti da se suoče misle da im je lakše da sve negiraju).
Još uvek mi je živo u sećanju to leto od pre 25 godina. Bila sam učenica Srednje medicinske škole koja je drugo leto zaredom provodila na praksi u Kliničkom centru u Tuzli. Tih je godina medicinskim radnicima bila dobrodošla svaka pomoć (pa makar se ona svodila na pomoć poput vožnje bolesnika liftom ili donošenja nalaza sa jednog odeljenja do drugog).
Leto je bilo toplo, onakvo kakvo dobro poznajemo na Balkanu, a onda je jednog dana došla vest koju su u bolnici svi skoro šapatom ponavljali: Pala je Srebrenica! Bio je to onaj momenat u životu svakog od nas i onaj momenat u istoriji nakon kojeg više ništa nije bilo isto. Nije floskula. To je tako zaista.
U Tuzlu su nakon toga počele da stižu kolone izbeglica. Medicinska pomoć im je najpre bila pružana na obližnjem aerodromu. No jedan deo izbeglih iz Srebrenice je morao na lečenje u Klinički centar.
Jednog jutra tokom redovne vizite jedan od tada najuglednijih lekara se obratio starici držeći njen karton u ruci i glasno rekao: „Neno, ovde nešto ne štima. Ovde je nešto pogrešno. Ili ime ili prezime.“ Nakon toga se nasmejao i nastavio razgovor na način koji je uobičajen između lekara i pacijenta.
Sačekala sam kraj vizite i pogledala u staričin karton: Ime je bilo srpsko, prezime bošnjačko.
Ni danas ne znam da li je komentar lekara bio tek uzgred da nešto kaže, da li je želeo da se našali ili je, usled strahote kojoj smo svi bili svedoci, zaista bio iznenađenim onim što je do tog trenutka u BiH bilo sasvim normalno.
Starica je naime došla iz grada u kojem su trupe generala Ratka Mladića upravo počinile najstrašnije zločine za koje je će tek kasnije biti ustanovljeno da imaju razmere genocida, koje su upravo etnički očistile čitav jedan grad, proteravši sve Bošnjake, i koje su nam na tako svirep način upravo poručile da srpsko ime i bošnjačko prezime ne idu skupa.
Četvrt veka kasnije živim u Nemačkoj u koju nisam došla kao medicinska sestra, već sa diplomom novinarke i dugogodišnjim novinarskim stažom. Tokom tih godina je svaki jul bio u znaku posebnog izveštavanja.
Ali ne samo jul: Još se sećam godina kada su se Majke Srebrenice svakog 11. u mesecu mirno okupljale u Tuzli, tražeći pravdu i medijsko izveštavanje. Bio je to nezaobilazni deo vesti svakog 11. u mesecu.
To je 25 godina traženja i najmanje kosti ubijenih, 25 godina neprekinute dženaze, 25 godina tokom kojih žrtve pokušavaju da se izbore sa traumama i mole za kakvu-takvu satisfakciju. Ili: 25 godina suočavanja sa onim što je učinjeno u samo par dana.
No to je i 25 godina odbijanja da se prihvate pravosnažne sudske presude, 25 godina godina veličanja istih onih koji su za Srebrenicu odgovorni i 25 godina u kojima je BiH postala bliža „normalnosti“ u kojoj srpsko ime i bošnjačko prezime ne idu skupa.
Da, Srebrenica je bez sumnje najbolnija rana bošnjačkog naroda, ali – ma koliko to bošnjačkim žrtvama možda zvučalo uvredljivo, a delu srpskog naroda (još uvek) neprihvatljivo – Srebrenica bi, osim što je najveća sramota, morala da bude i najbolnija rana srpskog naroda. Jer koga normalnog Srebrenica može da ne boli? Da, i srpski narod bi morala da boli.
No ona je rana koja preti da i narednih 25 godina odvaja srpsko ime od bošnjačkog prezimena. A jedan od glavnih razloga je bez sumnje što brojni pripadnici srpskog naroda i četvrt stoleća kasnije nemaju snage da kažu: „Ne u moje ime!“ i odbijaju da prihvate da je dovoljno samo reći:
Srebrenica.