Srebrenica: život sa grobovima i njihovom istorijom

„Otkako su srpski radikali ponovo zapretili da će državu Bosnu i Hercegovinu rasparčati na komadiće, situacija se dodatno zakomplikovala za preživele genocida u Srebrenici“, piše berlinski list Tagescajtung. „Šta će se dogoditi ako srpsko rukovodstvo pod rukovodstvo Dodika izvrši pretnju i proglasi nezavisnost Republike Srpske, na čijoj teritoriji se nalazi i Memorijalni centar Potočari?“

-pročitajte još: „Žrtve Srebrenice utkane u državu Srbiju“

Autor teksta Erih Ratfelder piše da Memorijalni centar sa prostranim grobljem i hangarima stare fabrike baterija obezbeđuje državna policija (Državna agencija za istrage i zaštitu SIPA), i da su oni poslednjih godina uspeli da zaštite kompleks, grobove i posetioce Memorijalnog centra od vandalizma. „Ali, da li bi ta šačica ljubaznih i uslužnih policajaca mogla da odbrani spomenik u slučaju ozbiljnog napada srpskih ekstremista? To je malo verovatno.“

Autor članka potom piše od majci Srebrenice Muniri Subašić, koja „živi s grobovima i njihovom istorijom“. „Među njima su i nišani njenog sina i supruga, bivšeg direktora rudnika boksita Srebrenica, čije su kosti pronađene tek mnogo godina kasnije. Ona se seća svih poniženja, nasrtaja i uvreda koje su morali da izdrže preživeli godinama nakon rata kada su odavali počast ubijenim članovima porodice. Munira Subašić govori u ime izmučenih, silovanih i ubijenih ljudi. Seća se i ’srećnih vremena’ kada su Srbi, Hrvati, Jevreji i Bošnjaci živeli u Srebrenici jedni pored drugih i zajedno slavili verske praznike.“

Kada se život preko noći pretvori u pakao

„Munira Subašić tačno zna kako život u sekundi i ničim izazvan može da se pretvori u pakao. Ona nije naivna. Ona prati sve govore srpskih ekstremista. Njihova sadašnja retorika zvuči kao na početku rata 1992. godine“, piše nemački novinar i vraća se na početak rata.

„Te 1992. godine su odjednom i iznenada mnogi srpski stanovnici grada nestali, prebegli napadačima, a Srebrenica opkoljena i granatirana: 40.000 ljudi bilo je izloženo srpskoj artiljeriji više od tri godine, iako je Srebrenica 1993. godine proglašena zaštićenom zonom UN. Kontigent Plavih šlemova trebalo je da zaštiti grad i njegove stanovnike, među kojima su bile i brojne bošnjačke izbeglice, koje su početkom rata pobegle iz gradova i sela uz reku Drinu.“

„I tako su tog 11. jula 1995. svi oni pobegli u Potočare“, gde je bila baza holandskih vojnika UN, iako oni „više nisu želeli da štite stanovnike“.

Hale bivše fabrike akumulatora u Potočarima, koje se nalaze preko puta groblja, služile su kao štab holandskih UN trupa. Sada se obnavljaju, piše Tagescajtung. „Napravljeno je uredno spomen-obeležje, a sudbine stotina preživelih dokumentovane su u videoteci.“

Potresne sudbine

„Među njima je i priča Azira Osmanovića, tada 13 godišnjaka, koji sada vodi posetioce kroz objekat. Bio je među onima koji su stajali ispred hala 12. jula 1995. čekajući da ga razvrstaju i ubace u autobus. Muškarci levo, žene i deca desno. Trebalo je da žene budu odvedene u Tuzlu na slobodno područje, kao i dečaci do 12 godina. On je imao 13, ali je bio niskog rasta... Uzeo je za ruku bakinu sestru i odveo je u autobus. Tako se provukao kroz redove srpskih vojnika, koji su nemilosrdno izdvajali sve dečake starije od 12 godina i predavali ih streljačkim odredima. Deo njegove porodice je ubijen, otac i jedna od sestara su preživeli, a najmlađi brat je nakon preživljene traume počinio samoubistvo“, piše Tagescajtung.

Autor članka navodi da „svako od preživelih može da ispriča priču od koje se može napraviti roman ili film: 8.374 ih je ubijeno u nekoliko dana počev od 11. jula. Do sada je ukopano 6.721 posmrtnih ostataka ubijenih, izvađenih iz masovnih grobnica i identifikovanih. Ovog 11. jula 2023. pridružiće im se još 30 ubijenih.“

Vukao ranjenog brata blizanca kilometrima

„Hasan Hasanović, takođe preživeli, vukao je svog ranjenog brata blizanca kilometar za kilometrom kroz šumu. Brat je na kraju izdahnuo, nije mogao da ga spasi. I on je došao u Potočare i posetiocima strpljivo i detaljno opisuje događaje iz tog vremena. To je za njega, kako kaže, svojevrsna terapija“, piše list iz Berlina.

„On i Azir su zajedno u Srebrenici čekali na dolazak delegacije Svetskog jevrejskog kongresa i na 4.000 ljudi koji su u obrnutom maršu, od Tuzle do Srebrenice, oživeli sećanja na događaje u julu 95-te.“

Memorijalni centar Potočari – „zabranjeno mesto za Srbe“

Na kraju članka, nemački list piše da je Memorijalni centar Potočari „zabranjeno mesto za mlade Srbe, koji tu žive. Nema nijednog razreda neke srpske škole odatle ili iz regiona koji je posetio Memorijalni centar. Iako Srbi i bošnjačke povratničke porodice žive jedni pored drugih, o zločinima se ne govori. Renoviraju se štale u Kravici, gde je streljano preko 1.300 Srebreničana, farbaju se oznake, rupe od metaka, uklanjaju se tragovi zločina. Međutim, aktuelni srpski gradonačelnik Srebrenice žali se da Subašić i ostale majke šire mržnju...“

„Neverovatno je da se žrtve Srebrenice sada svesno omalovažavaju i iz Nemačke. List ’Frankfurter algemajne cajtung’ nedavno je uporedio broj žrtava u Srebrenici sa žrtvama u Blajburgu u maju 1945. Žrtve Blajburga bile su SS-trupe i vojnici ekstremno desnih hrvatskih ustaša i srpskih četnika. Za Muniru Subašića je uvreda stavljati to u istu ravan sa nacističkim ubicama“, piše novinar berlinskog lista citirajući reči srebreničke majke. I nastavlja: „Ona ipak smatra da ima i pomaka, s obzirom na to da je glavni tužilac Serže Bramerc pred međunarodnim sudom uspeo da dokaže da rat u Bosni nije bio građanski rat, već planirana agresija Srbije. ’To je sada utvrđeno’, kaže Munira Subašić“, čijim se rečima i završava članak koji je objavio Tagescajtung.

Priredila: J. Roze

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.