Sreća i patnja nemačkog novembra

„Nikada vrednost slobode nije bila vidljivija nego tog četvrtka uveče, u novembru 1989“, piše diseldorfski Rajniše post povodom 25 godina od pada Berlinskog zida. „Bilo je to rađanje novog nemačkog identiteta. Žeđ za slobodom i samoopredeljenjem bila je jača čak i od režima koji je ubijao kako bi zadržao moć. Štazi je prisluškivao, nadgledao i maltretirao milione nedužnih građana – ali nije mogao da ih potčini. Na kraju je to bila uspela revolucija, ta decenijska borba građana protiv nečovečnog režima koji je sebe licemerno zvao demokratskim. (…) Ulepšavanje DDR-a je i danas ogroman problem koji se pojačava svake godine, logikom demografije. Kako godine idu, pogled postaje zamućeniji. Protiv toga moraju da ustanu sve prave demokrate. Zastrašujuće je koliko mladi Nemci na istoku zemlje malo znaju o DDR-u. Nostalgija je duboko ukorenjena i u partijama“, dodaje list, misleći na partiju Levice koja je naslednica bivše režimske partije Istočne Nemačke.

Svaka godišnjica pada Zida, međutim, nosi jedan strašni beleg. Istog datuma (9. novembar) 1938. godine desila se Kristalna noć. Zato Štutgarter cajtung piše da bi druge nacije dan ujedinjenja mogle da slave pompezno, ali da to Nemačkoj ne bi priličilo „jer Zida ne bi ni bilo niti bi mogao biti srušen da nije bilo nacionalsocijalizma, na čije pogrome nas ovaj dan uvek seća“. Vestfalenpost podseća na taj pogrom: „Braon košulje su išle ulicama, razbijale izloge, divljale, tukle i ubijale. Bacali su klavire kroz prozore i bogatili se od onoga što su jevrejske komšije čuvale u komodama. Kuknjava je došla tek posle, kada je cela Nemačka bila u ruševinama i pepelu.“

Komentator primećuje da danas postoje ljudi koji odbijaju realnost nacizma i oni koji odbacuju realnost DDR-a istim rečima: „Pa nije sve bilo tako loše“. „Dva perioda krivice imaju ogromnu razliku: DDR je bio nepravedna država nastala kao pogrešan odgovor na period nacizma i na temelju komunističkih fantazija o svemoći. Nacionalsocijalisti su, međutim, od početka imali zle, rasističke i antisemitske ideje i njima su pridobili zastrašujuće mnogo pristalica. Ta dva sistema ne treba ni porediti ni suprotstavljati. Pitanje je jedino, gde je počivala nepravda u jednom, a gde u drugom. Tim pitanjem će se Nemci baviti sve dok postoje kao narod. Iako je novembarska sreća 1989. neuporediva sa novembarskom patnjom 1938, dobro je uvek se sećati ova dva datuma zajedno. Nemačka se ne može naknadno izlečiti od svoje dvoznačne istorije“, dodaje Vestfalenpost.

Šta je ostalo iza pada Zida? Šta taj dan znači današnjim generacijama? „To je pre svega sloboda, ona povezuje Nemce i nju treba braniti i u vreme masovne špijunaže i masovne manipulacije“, piše Lauzicer rundšau. „Vreme promena od pre 25 godina se danas možda teško priziva u sećanje, ali pad Zida je ostavio nešto nepobitno, nešto što mogu da shvate i oni rođeni posle Zida. Sloboda je srž, ona ostaje, čak i kada se prošlost i istorija vremenom razvodnje.“ Frankfurter rundšau beleži da mnoge razlike do danas nisu prevaziđene: „Na istoku je veći rizik od siromaštva, manje mladih svršava maturu i stanovništvo je starije. Odlučujući je, međutim, osećaj zapostavljenosti u ovoj – više ne tako novoj – Nemačkoj, osećaj koji se sa nekadašnjih građana DDR-a prenosi na njihovu decu i unuke. Osećaj da zapadni mejnstrim zadaje teme i svetonazore koji imaju ništa sa svakodnevicom istoka.“

Sarbriken cajtung postavlja pitanje da li je uopšte moguće učiti iz prošlosti, kada je u njoj toliko sreće i slučaja, kao kod pada Zida. Moguće je, piše list: „Prvo, svaka promena treba svoje nosioce. Bez hrabrosti građana i boraca za slobodu ništa se ne može pokrenuti sa mrtve tačke. Možemo naučiti i da je za diktatore najveća opasnost kada ih svet pažljivo posmatra. Kroz peticije, slike na Tviteru, proteste ispred ambasada. Treće, uspešni oslobodilački pokreti moraju odmah dobiti masivnu podršku inostranstva kako im se država ne bi raspala. Bez Zapadne Nemačke bi možda DDR prošao kao pala revolucija, kao države Arapskog proleća. Slično se može desiti i u Ukrajini, ukoliko se EU ne angažuje dovoljno.“

Ugledni Velt piše: „Šta smo napravili od poklona iz 1989? Premalo, nažalost. Adam Mihnik, koji je nekada bio protivnik starog režima, jednom je rekao: Najgore kod komunizma je ono što dolazi posle njega. Duga podela kontinenta i tlačiteljska vladavina komunizma čine teško nasleđe koje neće brzo nestati. Na istoku, ali i na zapadu. Nemački 9. novembar može biti dobar povod da se ponovo promisli kako da se srednja i istočna Evropa načine prostorom žive razmene mišljenja i zajedničke istorije. Da ne bi nekad važilo: Najgore kod Evropske unije je ono što dolazi posle nje.“