Srbija – seksizam na svim stranama

Seksizam se u Srbiji uglavnom posmatra kao deo tradicionalne kulture i gotovo da se svaki ispad te vrste donekle pravda nekakvom mačističkom tradicijom u kojoj je vređanje žena – benigna muška zabava. Zbog prirode svog zanimanja, tome su posebno izložene žene koje se bave politikom ili novinarstvom – gotovo je beskrajna lista zabeleženih ili manje zapamćenih primera seksizma i mizoginije kojima su bile izložene.

Pojedini političari su svoje koleginice upoređivali sa Idi Aminom, neki su objavili svoju erotsku fascinaciju određenim koleginicama, a pojedini mediji smatrali su da su kod nekih političarki njihove noge jedino što je vredno pažnje, pa su tome posvećivali svoje naslovne stranice. Ima i onih koji su svojim ženskim koleginicama preporučivali da smanje kilograme, a pojedine poslanice kažu da im se muške kolege obraćaju sa „devojčice“ i „dušo“. Poseban problem predstavlja teza po kojoj nema žene u politici, ili uostalom na bilo kojoj javnoj funkciji, koja je tu zbog svojih profesionalnih kvaliteta.

Građanska opcija nije imuna na seksizam

Verovatno najpoznatiji seksistički slučaj u novijoj srpskoj političkoj istoriji jeste ispad funkcionere Srpske napredne stranke Bratislava Gašića, koji je zbog primedbe kako „voli novinarke koje lako kleknu“, smenjen s mesta ministra odbrane.

A da i opozicija pati od istog sindroma pokazao je ovih dana i Saša Janković, koji je na pitanje da otkrije novo ime svog pokreta, novinarki rekao da, ako to uradi, onda mora da je poljubi. Za neke je to bila samo trapava varijacija na temu čuvene rečenice „ ako ti kažem moraću da te ubijem“, ali mnogima se to svejedno nimalo nije dopalo, uključujući tu i one koji podržavaju političke ideje Saše Jankovića. Takođe, i ovaj gaf je pokazao da nisu tačne opaske da su samo konzervativne i desničarske snage sklone seksizmu, već da toga ima i u onome što se zove građanska Srbija, kaže novinarka nedeljnika „Vreme“ Tamara Skrozza.

„Moram da primetim da tu na žalost nema neke razlike. Dakle, ono što se javno promoviše jeste rodna ravnopravnost, ali kada se ugase kamere, moje bar iskustvo govori da levičari, pa čak i oni koji se deklarišu kao feministi i feministkinje, imaju problem sa seksizmom. Daleko od reflektora i političkih govornica i liberalne snage se ponašaju manje više poput onih desnih i konzervativnih“, kaže Tamara Skrozza.

Sociološkinja Vesna Pešić ističe da i u građanskim krugovima ima dosta tradicionalizma, i da i oni na taj način potpadaju pod neki generalni vrednosni obrazac. „Pošto je tradicionalizam ovde jako čvrst, verovatno i onima koji se predstavljaju kao građanska opcija može tako nešto da se omakne, jer je ovde to prosto dominantan model. A srpsko društvo se preko nacionalizma dodatno tradicionalizovalo i to u daleko većoj meri nego što je to bilo u socijalizmu“, ocenjuje Vesna Pešić.

Privatni stav u javnom govoru

Tamara Skrozza ocenjuje da je Srbija prilično konzervativno i mizogino društvo, ali da sve to ne bi bio problem da postoji određeni nivo kulture javnog govora. „Šta je dakle ono što ostaje u četiri zida, a šta je ono što ide u javnost? Ono što je trebalo da ostane privatni stav, isplivalo je u javni sektor kao seksizam i mizoginija, i sada se širi kroz medije, kroz obraćanje političara i javne nastupe“.

Ima i onih koji smatraju da su seksizam i mizoginija samo produžetak estrade i estradizacije politike, a Tamara Skrozza primećuje da u Srbiji nema jasno određene granice između estrade i politike. „To se vidi čak i kroz neke personalne situacije. Vi imate istaknute predstavnike estrade koji su izrazili ovu ili onu političku pripadnost, a imate i ljude na visokim državnim položajima koji se druže sa ljudima sa estrade. U svemu tome žene imaju ulogu da trepću i da budu fine i poslušne“.

Amaterizam srpske politike

Tamara Skrozza ističe da se gaf Saše Jankovića „ipak ne može dovoditi u istu ravan sa ispadom Bate Gašića“ i napominje „da se Saša Janković ipak korektno izvinio, što nije bio slučaj kod većine ranijih seksističkih ispada. A u svojoj predsedničkoj kampanji je imao vrlo istaknutu rodnu dimenziju“.

Za Vesnu Pešić taj slučaj je ipak dokaz amaterizma u srpskoj politici: „Saša Janković je vrlo dobro vršio svoju državnu funkciju. Kao državni činovnik, držao se svih mogućih pravila i u svemu tome uspeo i da se suprotstavi vlastima. To jeste bila podloga da bude dobar predlog za predsednika države. Ali on je sada prešao u jednu potpuno drugačiju disciplinu i zato mu se sve ovo i dešava. On sada praktično mora da vodi partiju i da postane političar, a očigledno je da se u tome nije uvežbao“.

Lek za sve ove probleme, kao i za sve što zadire u oblast ljudskih prava, jeste strpljenje, kaže Tamara Skrozza. Čitav sistem mora da bude formatiran tako da daje jednaka prava ženama i muškarcima. Imamo naravno neke sisteme koji su poboljšali stanje, ali je sve to daleko od idealnog, i daleko od onoga što podrazumeva rodna ravnopravnost, za koju se svi deklarativno zalažu.