Takmičarski duh nacije mora da je zadovoljan. Apsolutno prvo mesto u Evropi, pa i na svetu po broju zaraženih kovidom u poslednjih sedam dana na 100.000 stanovnika (651,7). To još dugo neće biti dovedeno u pitanje.
Bratska Crna Gora nam je za petama (544,5) – drugi su u Evropi, a četvrti na svetu. Jači smo 3,4 puta od Hrvata s kojima volimo da se merimo. Četiri i po puta više od Makedonaca, a skoro isto toliko puta više od ljudi u Bosni i Hercegovini. Desetostruk je broj zaraženih u Srbiji u odnosu na Nemačku.
Ali, kada bi statistika mogla da dopre do građana, onda bi ih predsednik Aleksandar Vučić, koji voli da slobodno i naglas tumači brojke, lako ubedio da se vakcinišu. Međutim, taj kanal komunikacije se očito začepio. Bližimo se brojki od pedeset umrlih dnevno, i to ako je verovati zvaničnim podacima, a znamo da baš nije.
I nikom ništa. To su neke smrti tamo, daleko, mada je svako od nas znao ponekog koga više nema. Ko se seća prve žrtve iz marta prošle godine, muškarca iz Kikinde kojeg smo svi, prestravljeni, ožalili?
Zaraza je do sada zvanično odnela previše života i više se ničemu ne čudimo. Ljudi u Srbiji se ponašaju kao da se televizijska stvarnost sa skafanderima, apelima, mrtvima i respiratorima dešava nekom drugom.
Kako smo stigli do ove tačke?
Neki će se sa setom sećati proleća prošle godine kada je predsednik dramatičnim glasom najavljivao karantin, a Krizni štab građanima slao SMS: „Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće.“
Tada smo imali desetine zaraženih dnevno. Sada, kada ih je na hiljade, scenario iz tadašnje Italije i Španije je po nekim pokazateljima tu, ali situacija je očito redovna.
Nismo li kolektivna skuvana žaba, nemoćni da na dužu stazu podnesemo pandemijsku stvarnost, pa infantilno zatvaramo oči i u sebi ponavljamo da nismo tu? Nisu li decenije ratova i tranzicije od nas napravile otupele egoiste, nesposobne za solidarnost?
Ovaj put ne možemo sve svaliti na vlast, jer ona jeste grešila, politizovala pandemiju, marketinški se kolebala između smešnog virusa i pretesnih grobalja, a politički između lokdauna i izbora.
Ali, količina vakcina rasla je neuporedivo brže od broja vakcinisanih. U jednom trenutku Srbija je izbila na evropski vrh po „obuhvatu“ vakcinom. Sada su Španija ili Italija daleko ispred Srbije. Špansko-italijanski scenario bi 2021. bio poželjan u zemlji Srbiji u kojoj je stopa vakcinisanosti ispod 45 odsto.
Nije li ovo ona utakmica u kojoj u prvom poluvremenu uradimo sve kako treba, dok u drugom – sve zabrljamo?
Ostavimo po strani one koje misle da nas vođe svetske zavere čipuju. Svako od tih koji su valjda inteligencijom i obaveštenošću provalili opaku zaveru, nosi mobilni telefon preko kojeg ga sateliti mnogo bolje mogu pronaći. Oni nisu većina među nevakcinisanim stanovništvom.
Šta je motivacija većine? Na osnovu dužeg razgovora sa nekoliko poznanika, shvatio sam da su svi, iz različitih razloga, zaključili da je opasnije vakcinisati se nego ostati nevakcinisan. Problem sa njihovom teorijom jeste to što će biti kasno kad je praksa demantuje.
Većina mladih ne pomišlja da podvrne rukav. Njihova predodžba o kovidu je otprilike – to je kuga za matore, a za nas tek bezazleni grip.
Cela kultura je kultura zaborava, zasnovana na eskapističkom porivu – hajmo ruke gore. Devedesete su to definisale – ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.
Nema radnih mesta za mlade mimo partijskih veza, nema poštovanja prema obrazovanju, nema strategije razvoja u kojoj bi stručnost bila iznad partijskog kazana. Ali ima kafana, hramova za šoping, splavova, slava, svadbarskih svetkovina – život kao žurka je nadomestak za istinski ispunjen život. Na smrt se zabavljamo, to je poslednja odbrana naše navodne slobode.
Nije neophodno da nas mediji informišu objektivno. Nije neophodno da vladavina prava zauzda bahate političke elite i oligarhe. Nije neophodno da kriminalci i nalogodavci završe u zatvoru. Nisu bitni ni dostojanstvo i pristojan život od sopstvenog rada, ni socijalna pravda.
Za naš osećaj slobode je dovoljno da nam u kafani niko ne traži ausvajs o vakcinisanju, da ignorišemo preporuke o distanci, da se grupišemo bez maske na stadionima, koncertima, na izborima kojima se ishod unapred zna.
To nije sloboda, to je prihvatanje toksičnog rijalitija kao slobode. Jer u rijalitiju nema odgovornosti. A tu reč mrzimo. Krivi su uvek drugi. Pa onda neka drugi umiru. Dok ne dođe red na nas.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu