Sve, samo ne genocid
1. jul 2015.Nije tako davno bilo kada je Aleksandar Vučić – gotovo dvometraš – nonšalantno prelepljivao table u bulevaru Zorana Đinđića onima sa imenom Ratka Mladića. Aktuelni premijer je izvođaču Srebrenice nudio i sigurnu kuću u Beogradu. No ispalo je drugačije – Mladić je u ćeliji u Sheveningenu dok je Vučić u kabinetu u Nemanjinoj 11. Danas priznaje da je imao „mnogo glupih izjava“ u svom prvom životu. Dobar deo tih izjava ticale su se i genocida u Srebrenici. Najpopularniji političar u novijoj istoriji Srbije je, međutim, promenom svoje retorike pacifikovao i veliki deo nekadašnjih glasača radikala. Dve decenije od zločina u Srebrenici nisu iz srpskog društvenog prostora potpuno nestale negacije i relativizacije, ali ih je u znatno manjoj meri nego pre Vučićeve evropeizacije.
Sve, samo ne genocid
„Vučić je politički konvertit“, kaže Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika Vreme. On za DW objašnjava da srpski premijer ne može danas da koristi retoriku iz devedesetih o Srebrenici i Mladiću, a da se istovremeno predstavlja kao šampion evroatlantskih integracija ili neoliberalnog tržišnog usmerenja.
Međutim, koliko Vučić proizvodi mejnstrim stavove u Srbiji, toliko im istovremeno i robuje, u strahu da ne naruši svoj rejting. U slučaju Srebrenice je zapanjujuća sličnost izjava vodećih političara i onoga što priča običan narod. „Mejnstrim u Srbiji više ne osporava Srebrenicu, ali iako je relativizacija manje, i dalje ima mnogo prećutkivanja“, kaže Filip Švarm. „Velika većina smatra da tu nije bilo reči o genocidu, već se koriste izrazi poput masakr ili težak ratni zločin. Valja podsetiti da nijedan od srpskih zvaničnika nije izgovorio reč genocid u vezi sa Srebrenicom, kao i da ta reč nije pomenuta u rezoluciji Skupštine Srbije pre nekoliko godina“, dodaje on.
Dakle čuveno „da, ali“ sada je mutiralo, ali je i dalje prisutno. U takvoj atmosferi je moguće da se iz pukog (ne)odlaska srpskog premijera na komemoraciju povodom 20. godišnjice Srebrenice izrodi žustra debata u javnosti. Sve je dodatno pojačano predlogom britanske rezolucije kojoj su srpski političari odmah prebrojali koliko puta pominje reč genocid, te odlukom švajcarskih vlasti da Nasera Orića izruče Sarajevu, a ne Beogradu. Podvojenost je demonstrirao i sam Vučić koji je uspeo da u istom obraćanju kaže da će se pokloniti srebreničkim žrtvama, da bi onda nekoliko sekundi kasnije obznanio da još ne zna hoće li u Potočare.
Dve inicijative
Ukoliko ode, biće to priznanje da su Srbi „genocidan“ narod – tako misli nekoliko stotina studenata koji su potpisali peticiju protiv Vučićevog odlaska na komemoraciju. „Problem sa terminom genocida je što se kod prosečnog građanina svuda sa pomenom imena Srba stvara asocijacija na genocid“, kaže za DW Nenad Uzelac, student beogradskog Fakulteta političkih nauka i jedan od inicijatora peticije. U svesti zapadne javnosti, kaže, genocidizacija srpskog naroda stvorila bi legitimitet da zapadne države deluju protiv srpskih varvara. „Ukoliko priznamo genocid i mi dajemo legitimitet da nas neko tutoriše i civilizuje, radeći i protiv našeg interesa. Iz ovog razloga mi smo protiv toga da srpski predstavnici daju legitimitet ovoj demonizaciji svojim odlaskom“, objašnjava Uzelac.
On navodi čitav niz razloga i činjenica zbog kojih smatra da se u Srebrenici desio „strašan masakr“, ali ne i genocid. Ubijanje su, kaže, predvodili hrvatski i slovenački plaćenici, ubijeno je mnogo manje Bošnjaka nego što se zvanično smatra, neki od njih bili su borci, a neke druge je ubila sama Armija BiH. Uostalom, navodi Uzelac, „u Srebrenici je postojala selektivnost, što nije element genocida. Žene, deca i starci su spašavani. Da su Nemci tako vršili genocid, preživelo bi tri do četiri miliona Jevreja.“ Dodaje da on i ostali potpisnici peticije žele „iskreno pomirenje sa muslimanskim narodom Bosne“, ali da pre toga moraju da vide barem jedan korak ka pokajanju druge strane i priznavanje srpskih žrtava.
Već se javilo nekoliko intelektualaca, bivših i sadašnjih profesora univerziteta, razočaranih jer je, kažu, omladina masovno manipulisana pa danas potpisuje ovakve peticije. Profesorka Srbijanka Turajlić glavne krivce vidi u postpetoktobarskim elitama koje nisu dovoljno jasno osudile genocid. No Filip Švarm se jednostavno pita: zašto bi studenti bili drugačiji od društva? „U društvu postoje desničarski krugovi, a jaki su i na univerzitetu. Iskustvo nam govori da jedan deo desnice ionako gravitira oko određenih akademskih institucija. Zato ta brojka koja je potpisala peticiju niti je preterano impozantna niti mislim da je preterano važna“, smatra on.
Ima i sasvim drugačijih inicijativa, recimo ona novinara Dušana Mašića koji poziva građane da 11. jula legnu ispred Skupštine Srbije, simbolišući srebreničke žrtve. Upitan šta misli o tome, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da mu miriše na politički motivisanu akciju. Kakvu? „Videćemo“, tajanstveno je rekao sumnjičavi ministar.
Ideološki konstrukti
Mladi književnik i bloger Vladimir Tabašević primećuje neprekidnu politizaciju Srebrenice – i u narodu počinilaca i narodu žrtava. Ovaj mladić sve posmatra kroz prizmu klase, o čemu često piše na svom blogu prezupč.net. U Srbiji, kaže, izdvajaju se oni iz propalog radništva koji i dalje podgrevaju nacionalističku atmosferu i oni koji veruju da su emancipovani pa misle da se treba posipati pepelom. Srebrenica je postala „korporacija“, kaže Tabašević, koja je deo šireg sklopa: „Neko se vraća na 1999. neko na 1945, a nekome je to sve u interesu. Ta politika zabašuruje ono što je u interesu ogromne većine ljudi na prostoru Balkana. Provociraju se lažni nacionalni antagonizmi, jer se tako ne postavlja pitanje kako svi ti ljudi žive, ne postavlja se pitanje hleba.“
Ako ostanemo pri vokabularu, ako već nema hleba, mora da bude igara – taj recept je u Srbiji aktuelniji nego ikad. Kao i prethodna okrugla godišnjica, i ova je dočekana bez ikakve vrste društvenog konsenzusa šta se u julu 1995. desilo, ko je kriv i, pre svega, kako se treba odnositi prema zločinu. Crta ispod Srebrenice još nije podvučena, igra još traje.