Srbi su se na policiju koja čuva crkve navikli

Baki Keljani, portparol Policije Kosova, u razgovoru za DW tvrdi kako do “ovog momenta nije bilo problema ili incidenata“. “Situacija na celom Kosovu je mirna i stabilna zato verujem da u bliskoj budućnosti neće biti potrebe da se čuvaju svi ovi objekti. O tome će se naravno odlučivati na osnovu konkretne situacije na terenu“, kaže Keljani dodajući da “policija ima dovoljno kapaciteta i da je spremna od KFOR-a da preuzme obezbeđivanje ostalih verskih objekata SPC, pa tako i manastir Visoki Dečani”.

Na Kosovu je marta 2004. godine spaljeno ili oštećeno 35 crkava i manastira SPC. U Prizrenu, primera radi, nijedan objekat nije ostao čitav, uključujući i bogosloviju “Kirilo i Metodije”. Sudije EULEKS-a su do sada za martovsko nasilje, 14 osoba proglasile krivim, jedna osoba je oslobođena. U Prizrenu su okončana tri procesa, u kojim su dva lica proglašena krivim. Danas, deset godina kasnije, obnova oštećenih i porušenih objekata i dalje je u toku, neki su delimično obnovljeni.

Pre tri godine ponovo je počela nastava u Bogosloviji a učenici, koji dolaze skoro iz cele Srbije, svakog jutra i uveče centrom grada prolaze, kako bi na službu otišli u sabornu crkvu svetog Đorđa. Prema rečima jeromonaha Andreja, zamenika rektora ove škole, Srpska pravoslavna crkva neometano obavlja svoje aktivnosti.

"Nisam nikada morao da kontaktiram policiju"

Istovremeno, u Prizrenu je na službi već tri godine lokalni paroh Slobodan Đorić, koji sa suprugom živi u konaku Saborne crkve Svetog Đorđa. Taj kompleks danonoćno obezbeđuje kosovska policija. Paroh Đorić priča kako je prestao da obraća pažnju na pripadnike bezbednosti, kaže da se „navikao na njihovo prisustvo“.

“Uspostavio sam dobar kontakt sa komšijama. Ovde ima puno dobrih ljudi koji znaju, hoće i žele da pomognu. S obzirom da imamo kosovsku policiju i da se oni staraju o očuvanju reda i mira, ja nikad nisam bio u situaciji da moram da kontaktiram policiju zbog nečeg“, kaže sveštenik Đorić za DW, koji se u mantiji normalno kreće po gradu.

“Od prvog dana se krećem u mantiji. Ljudi to više poštuju i cene. Mislim da su svi oni shvatili da sam ovde da služim Bogu i narodu bez obzira na nacionalnu pripadnost. Ja sam pravoslavni sveštenik za sve. Nikada nisam imao problema, idem svuda . Idem i na pijacu, do marketa, benzinske pumpe. Znači, apsolutno nikakvih problema ili fizičkog kontakta nisam imao ni sa kim.“

Korektni odnosi

Remzije Kalaba je kosovska policajka, koju smo prilikom posete crkvi zatekli na dužnosti. “Sa lokalnim sveštenikom u crkvi svetog Đorđa, i ostalim osobljem u koje ovde radi, imamo korektne odnose. I ako nemamo pravo na to, sveštenik nas ponekad pozove kod njega u crkvu“, priča Kalaba.

Neki građani ne vide ništa loše u tome što policija i dalje obezbeđuje objekte Srpske pravoslavne crkve. „Mislim da policija i dalje treba da bude prisutna. Na taj način se garantuje veća bezbednost i suživot. Srbi bi trebalo da budu hrabriji i da se vrate da žive na Kosovo”, kaže Fatmir Sulejmani.

U prizrenskoj opštini je do juna 1999. godine živelo oko 10.000 Srba i Crnogoraca. Danas ih ovde živi 200 do 300, od toga samo dvadesetak u centru grada. Većina njih tvrdi da imaju dobre odnose sa komšijama Albancima. Na praznike, pogotovu na Božić, odlaze jedni kod drugih. Dosta Janković sa suprugom živi u porodičnoj kući u samom gradu, a ostatak familije u Beogradu. “Samo mi nedostaju deca. Volela bih da vidim. Sina, ćerke, unuke. Duša mi gori za njih, ali ne mogu da ih vidim. Mnogo su daleko“.

Autor: Refki Alija, Prizren
Redakcija: Jakov Leon