„Spremni da ubiju“

Dojče vele:Vaša knjiga „Spremni da ubiju“ (Zum Töten bereit) bavi se pitanjem zbog čega nemački mladići odlaze u tzv. „sveti rat“ – džihad. Vi predajete islamsku veronauku u Dinslakenu i doživeli ste da vaši bivši učenici odlaze u Siriju. Rekli ste da se radilo o vrlo simpatičnim mladićima. Šta se dogodilo u njihovim glavama?

Lamija Kador:Oni sebe nisu doživljavali kao ravnopravne građane ovog društva. Osećanje da niste priznati je u fazi potrage za identitetom fatalno. To stvara dobre preduslove za lovce na ljude. Kada ti mladići nabasaju na te lažno-harizmatične osobe, koje im daju osećanje priznanja i kažu im da nisu gubitnici, onda to postaje opasno.

Radikalni salafizam podrazumeva ekstremno nasilje. Rekli ste da se radilo o simpatičnim mladićima. Kako je moguće povezati te dve krajnosti?

To je šizofrena situacija. Bili su to zaista fini momci. Nakon završetka škole su se radikalizovali, godinama nakon što sam prestala da im predajem. To samo pokazuje koliko su oni podeljene osobe, koliko su izgubljeni između dva identiteta: biti musliman i biti Nemac. Nisu bili religiozni, bili su otvoreni ka svetu. Kasnije su postali ekstremni, navodno izrazito pobožni sa svetonazorima koji razmišljaju isključivo u kategorijama prijatelj-neprijatelj. U tome je veliki udeo imao internet. Mnogo mladih se na taj način radikalizuje. Mislim da u svemu tome igraju uloge i fantazije o moći. Odjedanput oni sami postaju zakon. Oni misle da mogu da promene nepravdu u Siriji ili Iraku. To je prilično pomućeno razmišljanje, ali radi se o indoktriniranim, o ideologiziranim mladićima.

Ekstremizam i nasilje ih više ne odbijaju, već ih privlače?

Da, naročito ako su iskusili diskriminaciju i frustraciju. Ako već sa osam ili devet godina znaju da će im biti mnogo teže da se probiju jer dolaze iz socijalno slabije porodice, socijalno slabijeg dela grada, ali su videli da njihovi roditelji ne mogu da poboljšaju svoj položaj ili ako su porodice zakazivale, pa je država morala da se brine da povede socijalnu brigu o njima i brigu oko obrazovanja… Tu su salafisti mnogo bolji „socijalni radnici“. Umeju da ih „pogode u žicu“. Zato država mora mnogo više da učini na tome da ta deca dobiju ravnopravnu šansu na obrazovanje. Isto tako, muslimani, kao i većina društva, moraju da shvate da biti Nemac može da znači i biti musliman. Moramo da radimo na prevenciji, umesto samo na suzbijanju simptoma. I zato moramo da omogućimo iste šanse za sve.

Četiri od pet mladića kojima ste predavali su se vratili. Šta su Vam rekli?

Kada sam ih srela bili su prilično skrušeni. Bilo ih je sramota. Rekli su mi: „Mislili smo da je ispravno to što radimo jer smo želeli da odbranimo islam.“ Ni sami nisu mogli da shvate kako je do toga došlo. Ali svi su rekli da je to bila greška. To me umirilo. Oni nisu dugo bili u Siriji i nisu stekli iskustvo u borbama.

U knjizi spominjete izraz džihad-romantika. Šta podrazumevate pod tim pojmom?

Devojčice su više podložne toj džihad-romantici nego dečaci. Njima se govori: „Tamo ćete postati cenjene supruge. Udaćete se za džihadiste. Vaši supruzi su veliki heroji, koji će jednoga dana završiti kao mučenici. Ima li ičeg lepšeg pred Bogom?“ Neke od njih odlaze u znak pobune protiv roditelja. S obzirom na to da te devojčice nikada nisu živele takvim načinom života, roditelji su šokirani.

Put u džihad nije dakle sukob civilizacija, već protest mladih?

Kod idejnih tvoraca i mislilaca sa salafističke scene to je borba kultura, ali za većinu mladih, koji im se priključuju, definitivno nije. Čitav taj politički i džihadistički salafizam nudi se mladima na perfektan način. Recite mi čime se nemačko društvo, koje oni osećaju kao nepravedno, može više isprovocirati nego time? U tom smislu, to jeste protest mladih. Njih povezuje određena muzika, specifičan način odevanja, muškarci puštaju brade… Veliki delovi te ideologije usmereni su na mlade i to je ono što salafizam čini tako opasnim.

Kako se ti mladi ljudi mogu zaštititi, da ne kažem „vakcinisati“ protiv ekstremizma i nasilja?

Sigurno i tako što im se razjašnjava šta je to vera. Ne postoji samo tzv. iskonski islam, koji propagiraju salafisti. Mi koji predajemo islam, znamo da su od početka postojale različite teorije i različita shvatanja i tumačenja Kurana. Mladima se mora objasniti kako postupaju salafisti. Oni moraju da se zapitaju šta oni žele od njih kada im nude da s njima provode slobodno vreme i da razgovaraju. Mora im se reći da ne smeju da razmišljaju u kategorijama crno-belo, prijatelj-neprijatelj, vernik-nevernik. Moraju imati kritičan stav.

Iz njihovog okruženja često se može čuti da nije bilo nikakvih znakova koji bi upućivali na njihovu promenu svesti. Koji signali predstavljaju povod za uzbunu?

Isto kao i kod desničarskog ekstremizma – mladi počinju da se izoluju, od porodice, škole, prijatelja. To poprima karakter sekte. Kada je mladić izmanipulisan, on u javnosti često kaže da se svet za njega sastoji samo od vernika i nevernika. Kaže: mi muslimani smo žrtve, a svi drugi su počinioci i zato moramo nešto da preduzmemo protiv toga. A ako neko ode u džihad i učestvuje u borbama, onda je za njega najčešće suviše kasno. Moramo umeti da prepoznamo međufaze, kada se ponašanje i stavovi naglo izmene. Najkasnije tada bi se s takvim sinom ili ćerkom moralo ozbiljno porazgovarati.

Salafisti u svoje redove regrutuju i konvertite, mladiće koji su prešli na islam. Koja je razlika između konvertita i mladih koji potiču iz muslimanskih porodica?

U stvari nikakva. U opasnosti je svaka mlada osoba, muško ili žensko, musliman ili neke druge vere. Ti, da tako kažem lovci na ljude, ne gledaju na veru, nego na psiho-socijalno stanje deteta – koliko je podložan, traži li oslonac? Ako su ga uzeli pod svoje, naravno da će s druge vere preći ne na islam, već na salafizam. Što on ima manje znanja o veri, to ga salafisti bolje mogu uzeti pod svoje.

Vlasti upozoravaju na opasnost koja preti od povratnika iz Sirije ili Iraka. Kako se postaviti prema toj pretnji?

Mora se pratiti šta oni rade i da li su oni još uvek ideologizovani i spremni na nasilje i terorističke napade. Oni koji su izgubili iluzije mogu relativno lako da se resocijaliziraju. Ali za ideologizirane su potrebni programi de-radikalizacije. Moramo dugo vremena pratiti šta oni rade, u principu isto kao i s onima koji su napustili neonacističku scenu.

Šta očekujete od muslimanske zajednice?

Od muslimanske zajednice i udruženja očekujem da se jasno distanciraju od salafizma i fundamentalizma i kažu: to nije naše shvatanje islama, ali ni shvatanje većine muslimana, već da je to jedna rubna pojava. Nedostaje mi da svi jasno kažu da ne žele da njihova deca zalutaju na takav put i da budu zavedena. Nedostaje mi da kažu da će sve uraditi da ne dođe do toga, da će investirati vreme u rad s mladima, gde mi pomažemo da mladi dobiju zdravu i realnu sliku muslimana.

Lamija Kador je nastavnica islamske veronauke i predsedavajuća Liberalno-islamskog saveza. Rođena je u Nemačkoj, u porodici sirijskih useljenika.