Spoticanje o zločin
27. oktobar 2017.
Gunter Demnig ima misiju. Hoće da podseća na zločine nacista, gde god su se oni iživljavali. I on bi da žrtvama holokausta vrati njihova imena i dostojanstvo jer kako je rečeno u Talmudu: „Čovek je zaboravljen tek kad se zaboravi njegovo ime.“
Zbog toga Gunter Demnig putuje iz dana u dan, iz grada u grad, iz sela u selo, kako bi položio svoje kamene spoticanja: pločice od mesinga, kvadratnog oblika ivice od deset santimetara, na trotoarima ispred zgrada. Na njima piše:
Ovde je živeo Maks Lif. Rođen 1885. Deportovan 1942. Ubijen u Aušvicu.
Ovde je živeo Bertold Lif. Rođen 1922. Deportovan 1942. Ubijen u Aušvicu.
Ovde je živela Juta Lif dev. Lajzer. Rođena 1896. Deportovana1942. Ubijena u Aušvicu.
„Šest miliona Jevreja, to je potpuno neshvatljiv broj, apstraktan, baš kao i izraz Aušvic“, izjavio je Demnig jednom za Špigel. Naročito mlađe generacije teško da to mogu sebi da predstave. „Ali kada svojim očima vide: Teror je počeo ovde kod mene u selu, u mojoj ulici, u mojoj zgradi, onda to postaje nešto konkretno.“
Protiv zaborava
Prve kamene spoticanja je vajar i umetnik postavio početkom devedesetih, nezvanično i bez dozvole – ispred gradske većnice u Kelnu. Demnigov projekat je odavno postao najveći decentralizovani spomenik na svetu.
Holokaust i rat su oduvek okupirali čoveka koji je rođen 27. oktobra 1947. U Berlinu. On pripada onoj generaciji koja je odrastajući postavljala pitanja svojim roditeljima o tome kakvu ulogu su imali u vreme Hitlerovog rajha. Kada je Demnig saznao da je njegov otac u Drugom svetskom ratu bio u protivvazdušnoj odbrani, nije sa njim govorio pet godina.
Za Guntera Demniga umetnost uvek ima političku poruku. Već njegovo prvo umetničko delo je izazvalo veliku pažnju: Tokom Vijetnamskog rata na jednoj garaži u Berlinu podigao je američku zastavu; međutim, umesto zvezda, na zastavi su bile mrtvačke glave. To mu je donelo tri sata zatvora – i puno pažnje.
Demnig je ranih osamdesetih više puta pravio crvene tragove preko granica: od Kasela do Pariza je naslikao crvenu liniju, od Kasela do Londona je napravio trag od životinjske krvi, a godinu dana kasnije je između Kasela i Venecije postavio crvenu nit, Time je – sa osvrtom na Dokumentu – želeo da izrazi protest protiv masovne histerije u svetu umetnosti.
U proleće 1990. obeležio je put kojim su nacisti u Kelnu gonili 1.000 Roma da bi potom bili transportovani u logore za uništavanje. „Tragovi sećanja“ nazvao je svoj projekat. Tada mu je jedna žena tvrdila da „Cigani“ tamo nikada nisu živeli. „Zabezeknuo sam se“, rekao je jednom o tom susretu, bivajući suočen sa takvim neznanjem. I postalo mu je jasno: „Moram da nastavim.“
Mamutski projekat
Od tada Gunter Demnig ne radi skoro ništa drugo osim što postavlja kamene spoticanja. Prvo u Kelnu i Berlinu, zatim u Poljskoj, Austriji, Holandiji, Francuskoj, Ukrajini, Mađarskoj i još šest drugih evropskih država u kojima su nacisti deportovali i ubijali ljude. Mesingane pločice pre svega podsećaju na jevrejske žrtve, ali i na Sintije i Rome, homoseksualce i politički proganjane.
Na put uvek ide sa čekićem, bušilicom, dletom i mistrijom, kojima iseče deo trotoara i postavlja kamen obložen metalom sa natpisom. Informacije o žrtvama čije imena bivaju zauvek uklesana, Demnig dobija od Hamburškog instituta za istoriju nemačkih Jevreja. Pored toga, njegov projekat podržava mreža dobrovoljaca koji pomažu u nalaženju sponzora za kamene spoticanja i pri pribavljanju dozvola lokalnih vlasti.
Često su to potomci žrtava koji naručuju kamen. Demnig naplaćuje 120 evra po komadu. Na optužbe da se bogati na račun spomenika, on odgovara da treba imati u vidu i troškove materijala i logistike.
Nagrađivan rad
Za svoje neumorno zalaganje umetnik je dobio brojne nagrade, uključujući i 2012. nagradu Marion Donhof za međunarodno razumevanje i pomirenje. Demnig primorava Nemce da se uvek iznova spotiču o nacističke zločine i da čuvaju uspomenu na žrtve, navodi se u obrazloženju.
Njegov rad se ne dopada svima. Često se kameni spoticanja premazuju bojom, uništavaju ili izbijaju sa pločnika. Ali, uvek se brzo nađu donatori koji ih obnavljaju. Neki se groze pri pomisli da neonacisti svojim čizmama gaze po spomeniku žrtvama. Demnig kaže da će se pločice tako izglancati i još više sijati. „Ko god hoće da pročita natpis na kamenu spoticanja, automatski se klanja žrtvama.“
Demnig u petak puni 70 godina. Na razmišlja o povlačenju. A jednoga dana, kada više ne bude bio u mogućnosti da fizički radi na polaganju kamenja, pobrinuo se da posao ne stane – osnovao je fondaciju koja će nastaviti njegovu misiju.