Sport i gej prava: Mi smo nenadležni!

„Robi danas ponovo igra za Los Anđeles Galaksi“, izveštava Levijatan Hendriks. Zastaje na trenutak, uzbuđen je, a onda nastavlja: „Kada je izašao na teren, stadionom se prolomio aplauz.“ Hendriks je Amerikanac iz Londona, portparol Federacije gej igara. Ova organizacija na svake četiri godine organizuje sportske igre na kojima učestvuju homoseksualci iz celog sveta. Priča o fudbaleru Robiju Rodžersu ga posebno pogađa.

Rodžers je nastupao u engleskoj Premijer ligi, a početkom godine je otvoreno priznao da je homoseksualac. U 25. godini je objavio da završava karijeru. Nekoliko meseci kasnije vratio se na veliku scenu u dresu tima iz Los Anđelesa. Time je Rodžers postao prvi profesionalni fudbaler u istoriji Sjedinjenih Država koji je javno progovorio o svojoj homoseksualnosti.

Aplauzi koje ovaj fudbaler dobija za Hendriksa su dokaz da strahovi homoseksualnih sportista često nisu utemeljeni. Teza je jasna i davno postavljena – ko god progovori o svojoj seksualnoj orijentaciji, ugroziće karijeru i rizikovati odbacivanje od saigrača i navijača. „Strah dolazi zbog dešavanja poput onih koje sada imamo u Sočiju“, smatra Hendriks.

Zakon protiv „homoseksualne propagande“

U crnomorskom gradu se od 7. do 23. februara održavaju Zimske olimpijske igre. Međunarodni olimpijski komitet suočen je sa kritikama zbog dodeljivanja domaćinstva ovom gradu. Glavna zamerka – osobe drugačije seksualne orijentacije u Rusiji su diskriminisane pa i krivično gonjene. Zakon koji je proteklog leta potpisao Vladimir Putin zabranjuje pozitivno izražavanje o „netradicionalnim seksualnim vezama“ u prisustvu maloletnika, ali i u javnom prostoru, uključujući internet. Novčane kazne su drakonske i pogađaju i strane državljane.

Levijatan Hendriks je pokušao da o tome razgovara sa predstavnicima Međunarodnog komiteta. Ipak, ova krovna olimpijska organizacija ne oseća se odgovornom iako u svom manifestu zacrtava „borbu protiv svih oblika diskriminacije“. Opravdanje Komiteta je da je sporni zakon u Rusiji donet tek nakon što su Sočiju dodeljene Igre. Hendriks nasuprot tome misli da bi potencijalni organizatori morali da garantuju ljudska prava i tokom Igara.

Kuća ponosa

Prethodne letnje Igre u Londonu, zimske u Vankuveru kao i Evropsko fudbalsko prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini imale su na marginama i jednu novinu. Hendriks je lično pomagao u postavljanju takozvanih Kuća ponosa (Pride House) u gradovima u kojima su održavana takmičenja. „To je društveni prostor u koji svako može da uđe, bez akreditacije“, objašnjava. Navijači, sportisti, novinari, svi su dobrodošli na izložbe o homoseksualnim, biseksualnim ili transseksualnim sportistima, kao i na večernje diskusije o toleranciji u sportu.

Na Olimpijskim igrama u Londonu prošle godine bilo je 12.000 atleta, a samo je njih 23 javno priznalo da su drugačije orijentacije od „tradicionalne“. Nemačka mačevalka Imke Duplicer jedna je od onih koji su skupili hrabrost. Posle napornog dana takmičenja posetila je londonsku Kuću ponosa. „U pravilu sportisti retko zalutaju do ovog mesta, ali iako je tako, ovo je važan signal da postoje homoseksualni sportisti“, rekla je ona.

Nigde nema podrške

Kuće ponosa verovatno neće biti u Sočiju. Lokalna vlast Krasnodara je još prošlog februara odbacila ovakvu inicijativu. Posle te odluke, Hendriks je pisao Međunarodnom komitetu, ali odgovor koji je dobio bio je ignorantski. „Ne možemo voditi računa o svim posebnim zahtevima“, odgovoreno je.

„Pisali smo i raznim nacionalnim olimpijskim komitetima“, priča nam Hendriks o novoj taktici. Nada se da će neki od njih dozvoliti da se u njihovim prostorijama u Sočiju organizuje Kuća ponosa. Ali i ovde je aktivista naišao na zid. Onda je potegao poslednji adut – onlajn peticiju, kojom će, nada se, izvršiti pritisak i na nacionalne komitete. Ostalo je manje od tri meseca.

Autori: Jonatan Zakse / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković