Prethodne dve sedmice bile su sudbonosne za nemačku kancelarku. I više od toga, bili su to dani ogorčene borba za osnovni pravac evropske izbegličke politike. Pobedile su snage koje igraju na kartu izolacije. Pobedili su oni političari koji žele da spreče ljude da ubuduće krenu na opasni put preko Mediterana. Oni koji su za pojačanu zaštitu na granicama, ali i kampove u Severnoj Africi. Tamo će izbeglice da čekaju dok se ne ustanovi da li ih u Evropi uopšte žele – zato što imaju pravo na azil ili zato što su potrebni kao radna snaga.
Čak i unutar Evrope, ubuduće će se upravljati čvršćom rukom, a izbeglice će, teoretski, biti smeštane u izbegličke centre odnosno kampove. Njihovi slučajevi biće obrađivani brzo, a neželjeni gosti odmah će biti vraćani nazad.
Lakrdija je okončana
Veliki su to planovi. Njih je Angela Merkel prošle sedmice u mukotrpnim pregovorima dogovorila sa svojim evropskim kolegama. Ona na taj način odbacuje svoju dosadašnju politiku otvorenih granica. To su planovi zbog kojih je njen ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer na kraju ipak popustio. Time je okončana otužna lakrdija, čemu smo svedočili poslednjih dana. I time je nemačka vlada ipak sačuvana od raspada. Barem za sada.
To je dobra vest – ne samo za Nemačku, već i za Evropu. Samo populistički agitatori imaju interes da ekonomski najsnažniju zemlju Evrope, u ovoj fazi opšte nesigurnosti, zahvati kriza vlade s nepoznatim ishodom. Snaga Nemačke kao faktora stabilnosti veoma je važna, zbog toga je Merkelovoj uspelo da tako brzo organizuje samit EU na kome su dogovorene osnovne smernice nove evropske migracione i azilantske politike. Evropa zna koliko joj Angela Merkel znači u ovim kriznim vremenima.
Stvarnog rešenja nema
Akutna kriza tako je okončana, ali pravi odgovor na izazove nije pronađen, tu se ne bi trebalo zavaraviti. U kojoj će to severnoafričkoj zemlji da budu izgrađeni prihvatni centri? Dosadašnje reakcije tih zemalja pretežno su negativne. I s kojim to državama možete da se upustite u takav posao, ako želite da se izbeglicama poštuju bar osnovna ljudska prava? Pored toga, ko bi trebao da se brine o snabdevanju izbeglica ako ih zaustave na njihovom putu prema Evropi?
Najnovije slike iz Alžira jasno pokazuju šta može da se desi: na hiljade izbeglica, uključujući i decu i trudnice, poslate su doslovno u pustinju. One tamo umiru na temperaturi od skoro 50 stepeni u hladu, žedne i izgladnele. U Libanu, recimo, već sada ima više izbeglica nego u čitavoj Evropi – i to je takođe deo istine o evropskoj politici izolacije od izbeglica.
Više pitanja nego odgovora
Čak i u Evropskoj uniji trenutno ima više pitanja nego odgovora. Ni tu nije jasno u kojoj bi to zemlji trebalo da budu podignuti kampovi. Koje su vlade zaista spremne da ublaže teret pod kojim grcaju Italija i Grčka – zemlje sa najdužim spoljnim granicama i, shodno tome, zemlje s najvećim brojem izbeglica? Brz dogovor koji su postigle dve nemačke demohrišćanske stranke CDU i CSU bio je moguć, jer sve ostalo lebdi u vazduhu. A jedina stvar koja će brzo da bude implementirana jeste jačanje granica. Za Evropsku agenciju za zaštitu kopnenih i morskih granica Fronteks, dolaze unosna vremena.
Angela Merkel se već tri godine bori za humanu izbegličku politiku. Pri tom je i sama pravila greške. Komunikacija joj je često bila loša, bilo je i zanatskih propusta. A sada je, zbog raspoloženja u njenoj sopstvenoj zemlji, zbog nove konstelacije političkih stranaka, situacije u Evropi i konačno zbog spora s koalicionim partnerom CSU, prisiljena na tvrd politički kurs.
To neće promeniti njeno duboko ubeđenje – da mora da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Od nje i dalje zavisi mnogo toga – to da se ne podižu samo nove ograde, već i da se punom parom radi na novim zakonima o useljavanju, na novim partnerstvima sa zemljama Afrike i da se još više podržale one snage koje se bore da njihov narod ne napušta ognjišta, već da ostane kod svojih kuća.
Ograde i granične službe mogle bi da na kratko zaštite evropske vlade. Ali one nisu trajno rešenje.