So na rusko-nemačku ranu

Velik rat – velika glupost. A i mali rat nije manja glupost. Ali ja ni prstom ne mrdam protiv istorije – ma koliko bila krvava – ja, njeno slučajno dete. Da nije bilo 22. juna, ovo bi pisao neko drugi. Moje buduće roditelja rat je slučajno bacio na razne strane, slučajno ih nije ubio, slučajno ih spojio posle svog kraja i – eto vam mene. Plod slučaja, kao i sva posleratna deca. Nadam se da bih se žrtvovao, da ne dođe do četvorogodišnje rusko-nemačke tuče, no tada niko od mene nije tražio žrtvu – mene nije ni bilo.

Prosuđujem o ratu kao zakasneli svedok.

Eto vam pitanja: da li je bolje da se po tom čudovišnom ratu sudi o ljudskoj prirodi ili ipak ne? Da li rat otkriva istinu o svima nama ili je skriva?

Ne znam kako vi, ali ja mislim da rat izvrne na naličje čovekovu prirodu, a to znači da je u njoj nešto drečavo vidljivo, a nešto drugo – nije. Rat i otkriva i skriva istinu o čoveku. Rat nas zaprepasti. A čovek je, po meni, opasan stvor.

Na večno pitanje, ko je gori – Staljin ili Hitler, može se reći da su to bila dva kremena, koja su, kresnuvši jedan o drugi, izrodili požar Drugog svetskog rata. Njih dvojica ne bi mogli ništa da zapale jedan bez drugog. No, Staljin se prvi pretvorio u vodeći kremen, čineći sve da bi Hitler došao na vlast, pa posledično, i da povede rat.

Ne verujem u bajku da je Staljin prvi hteo da napadne Hitlera. Staljin je, smatram, bio uveren da je konačno našao prijatelja koji ga moralno opravdava za sve: za kolektivizaciju, teror, smrt miliona. Hitler je bio jedinstvena pojava u istoriji, ravna Staljinu po razmerama svetskog zla. Hitler je za Staljina značio privremeni predah, samo što se Staljin grdno prevario u proceni trajanja predaha.

Smatram da je Hitler mogao da pobedi 1941. samo da nije bio ideološki psihopata. Rusija je posrtala pod Staljinovim zverstvima. To što se Staljin odrekao svojih vojnika koji su pali u nemačko zarobljeništvo, govori o unutrašnjoj slabosti njegove vlasti (uostalom, ta tradicija odricanja postoji sve do danas, mada u manjoj meri). Rusija je mogla biti lak plen. Dovoljno je bilo da joj se da, uslovno govoreći, podnošljiv režim sa elementima nacionalne državnosti. Ali Hitler je merio Slovene rasističkim merilima, pa je i propao zbog te rasističke gluposti.

Staljin je, pak, prekrio slovenskom krvlju celi put kojim je prošao rat i upravo je ta krv postala prava zastava čuda pobede.

Tokom rata nacisti nisu mogli Rusiji doneti ništa dobro, samo jad. A „staljinovi sokolovi“ su malo toga dobrog doneli u osvojenu Evropu – uveli su svoj sistem, kolhoze u Poljsku i istočnu Nemačku, teror, mučenje, streljanja nepodobnih.

Svako bi da po svome vidi 22. juni 1941. – dan napada nacističke Nemačke na Sovjetski savez. Ja ubrajam taj datum u najveća ovaploćenja čovekove gluposti. Hitler i Staljin utrkivali su se u ostvarivanju sumanutih utopija. Njihov sukob je bio predodređen. No, te utopije same po sebi svedoče o sumanutom delu čovekove prirode.

Nemačka (dosta dugo Zapadna, a sada cela) se pokajala za sav taj užas ratnog verolomstva. I na moje oči Rusija je njoj praštala i oprostila. U mom detinjstvu smo se igrali rata i Nemci su bili simbol pakla. Potom su Nemci iz zapadnog dela zemlje postali simbol ekonomske pobede i moji vršnjaci su počeli da obilaze hotele proseći od nemačkih gostiju cigarete i žvake. Sada se Nemci i Rusi jedni prema drugima odnose bolje nego što se moglo očekivati. Bez obzira na Ukrajinu, za Nemce je Rusija doduše slaba, ali organska protivteža američkoj supersili. Rusi od Evrope (pa i uopšte) najbolje poznaju Nemačku, ona je za njih model humanog, socijalnog društva, koje za Rusiju izgleda kao nedostižni ideal.

Sa ljudskog stanovišta, rat koji je počeo 22. juna danas je velika rana koja je zacelila, koju obe strane zajednički oplakuju. Ali danas imamo novu istorijsku krizu. Uzajamne optužbe Rusije i Zapada zbog zbivanja na Majdanu, Krimu i u istočnoj Ukrajini, ponovo su nam približili 22. jun na premalu vremensku udaljenost. Obnavljati zaceljene rane, proglašavati ih gnojnim čirem – to je politička eksploatacija prošlog rata u Rusiji. Ona je usmerena na mobilizaciju ruskog stanovništva u ime doživotnog očuvanja parametara aktuelne ruske vlasti sa mesijanskom utopijom „Ruskog sveta“ i parolama tipa „Možemo mi opet kao četrdeset i pete!“ Blago govoreći, to nije najbolji način da se sačuva uzajamno rusko-nemačko poverenje, a o stvarnim simpatijama i da ne govorimo.

Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga kao što su „Život sa idiotom“ (1991), „Strašni sud“ (1994), „Ruska lepotica“ (1996), „Pet reka života“ (1998), „Enciklopedija ruske duše“ (1999), „Dobri Staljin“ (2004) itd.