Smrt nije imuna na činjenice
Antivakseri nisu ljudi koji žele da nekome namerno naškode. Svi oni veruju da naprosto čine racionalan izbor u sopstvenom interesu. Problem je u tome što su odluke koje donose podstaknute pseudoinformacijama, i opasne su i po njih i po druge.
Deo problema leži u tome što vakcinaciju predstavljamo kao pitanje političke slobode građana da odlučuju o sopstvenom telu i o svojoj deci, a ne pitanje javnog zdravlja o čemu poslednju reč treba da imaju kompetentni profesionalci.
Ukoliko nam je bilo jasno zbog čega su se lekari i javnost oglasili kada se među adolescentima nedavno pojavio internet trend gutanja deterdženta, nalazimo se na pravom tragu razumevanja zašto ljudima koji donose odluke štetne po zdravlje, blaženo nesvesni posledica, treba reći šta čine i na svaki način ih obeshrabrivati o tome.
Kao i u slučaju zagovornika teze o Zemlji kao ravnoj ploči, reč je o bazičnim naučnim činjenicama koje ne podležu politički korektnoj besmislici da je svako mišljenje podjednako validno. Onoga momenta kada dozvolimo da tema imunizacije isklizne van okvira toga šta je naučno dokazivo a šta nije, ulazimo u minsko polje razmaženosti ekstremnog individualizma.
Da li će neko verovati u postojanje virusa ili ne (a ekstremni antivakseri na kraju dosežu do toga) stvar je ličnih intelektualnih kapaciteta. Međutim, zahtevanje da se sopstvena ignorancija tretira kao legitiman i ravnopravan politički stav jeste zapravo zahtev da prihvatimo da je realnost prirodnog sveta u kojem živimo stvar dogovora. Sila gravitacije, recimo, iznosi 9,81 m/s2, i nema tog antigravitacionog skeptika čije će mišljenje da je reč o zaveri NASA, iluminata i evoksa promeniti tu činjenicu. Objekat koji ispustimo pašće na zemlju ma koliko od toga pravili političko pitanje.
Problem u opovrgavanju antivakserske pozicije leži u tome što ona ne počiva na naučnoj teoriji, nego na konglomeratu priča, glasina, anegdota i tvrdnji čije uporište ne može da se nađe u kredibilnim izvorima. Naprotiv, što se duže kopa u potrazi za dokazima, to se dublje zalazi u internet-krtičnjake koji vode do neproverljivih, apstraktnih teorija vezanih za farmakoindustriju i misteriozne „centre moći“.
Činjenica da se industrija lekova sve manje bavi profesionalnim motivima a sve više sopstvenom pohlepom čini je idealnim negativcem, a u domaćoj verziji antivakserske paranoje to se prirodno nadovezuje na ideju o Zapadu kao izvoru svih zala, od kuge do zanoktica.
Ironija je da je antivakserluk do nas dopro upravo sa Zapada, gde se na različite načine ispoljava već decenijama, ali je renesansu doživeo podstaknut pseudostudijom Endrjua Vejkfilda iz 1998. koja je od tada opovrgnuta po svim osnovama.
Deo antivakserske problematike u Srbiji vezan je za duboko uvreženo podozrenje prema nauci, kao i za bujajući iracionalizam. Verujemo u HAARP, lečenje kristalima, bioenergiju, vesti iz tabloida, crnu magiju, Vulinovu tetku, homeopatiju, lekovitu fotografiju Alana Čumaka i to da fudbalski tim za koji navijamo ne namešta utakmice, ali ne verujemo u naučno dokazanu, proverljivu činjenicu da imunizacija sprečava bolesti.
Antivakserska logika glasi: bolje da mi dete umre od epidemije malih boginja nego da moram ja da ga bacim s litice ako mu vakcina eventualno izazove autizam, kao što laici tvrde na jednoj opskurnoj Fejsbuk-grupi.
Vakcinacija se u Srbiji obavlja još od devetnaestog veka, a u punoj meri se proširila nakon Drugog svetskog rata. To ne samo da nije dovelo do dramatičnog porasta pojave autizma, nego je – naprotiv – dovelo do naglog pada smrtnosti među decom. Drugim rečima, deca odjednom nisu umirala od bolesti koje su se mogle sprečiti jednim ubodom igle.
Unuke i unuci tih masovno vakcinisanih generacija danas više veruju opskurnim teorijama koje kolaju društvenim mrežama nego činjenici da su njihove deke i bake doživele starost zahvaljujući, između ostalog, i tome što ih u detinjstvu nije pokosila epidemija nekakve trivijalne bolesti kao što su male boginje.
Kad smo kod malih boginja: Svetska zdravstvena organizacija navela da je broj slučajeva zaraze malim boginjama porastao u Evropi za neverovatnih 400 odsto u 2017. godini u odnosu na prethodnu godinu. U Srbiji je do sada registrovano 2.280 slučajeva, a pet osoba je umrlo, među njima dvogodišnje dete i porodilja. To je, nažalost, tek početak.
Epidemije koje nam predstoje bivaće sve gore i gore zbog postepenog smanjivanja grupnog imuniteta. Naime, kada je veliki broj pripadnika zajednice vakcinisan i samim tim imun na neku zarazu, time su indirektno delimično zaštićeni i nevakcinisani, zato što je mogućnost izlaganju zarazi manja. Opadanjem procenta vakcinisanih, ta mogućnost se uvećava a brzina širenja epidemije drastično raste zato što virusi imaju manje prepreka u vidu imunih ljudi.
U Srbiji, čiji zdravstveni sistem se raspada još od devedesetih i sve manje je sposoban da se izbori sa velikim brojem pacijenata, nagli skokovi broja obolelih usled epidemija mogu imati nesagledive posledice, naročito među decom, budući da su zabavišta i škole idealna mesta za širenje virusa. Upravo su deca, zahvaljujući bujajućem antivakserluku, među najslabije zaštićenim delovima populacije.
Kada izbije veća epidemija i ljudi se pretvore u crne brojke, ne očekujte antivaksersku konferenciju za štampu koja će početi sa: „Pogrešili smo.“
*Sociolog Dario Hajrić piše između ostalog za portal akuzativ.com. Na Tviteru piše pod @romulian.