Smrt je bila pravilo
11. mart 2016.Gledalac gotovo dva sata posmatra izražajno lice jevrejskog logoraša ili pak gleda preko njegovog ramena dok opsednut jednom idejom korača koncentracionim logorom. „Saulov sin“ (Saul fia) je na mnogo načina neobično delo. Debitantski dugometražni igrani film mađarskog reditelja Lasla Nemeša prošle godine je slavio premijeru na Kanskom festivalu gde je osvojio Veliku nagradu žirija. Usledile su brojne festivalske nagrade i krunisanje u vidu Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. U nemačke bioskope film međutim stiže tek sada, desetak dana nakon dodele Oskara.
Mala revolucija
Radnja „Saulovog sina“ smeštena je u poslednje mesece Drugog svetskog rata. U koncentracionim logorima na istoku Evrope nemački komandiri polako pripremaju teren za povlačenje. U vazduhu se oseća skori dolazak Crvene armije. Ideja nacista je da što brže ubiju što više zatočenika. Logoraši bivaju organizovani u takozvane specijalne komande čiji je zadatak da pomognu u ubijanju i spaljivanju drugih logoraša.
Saul kojeg tumači Geza Rerig član je jedne takve logoraške jedinice. Jednog dana spazio je dečačića koji ga podseća na sopstvenog sina. Jedan nacistički lekar je ubrzo zatim usmrtio dečaka i otada počinje Saulova životna misija: da dete dostojno sahrani. Njegova opsesija je istovremeno i akt male revolucije – judaizam zabranjuje kremaciju pa bi pokop dečakovog tela bio i simbolična pobeda nad mašinerijom nacističkog logora.
Film o mrtvima
Nemeš pokazuje hrabri i apsurdni poduhvat poput košmara. Film u neobičnom kvadratnom formatu slike perspektivom kamere uvlači gledaoca u centar zbivanja gde nije nimalo prijatno. Izoštrene su samo konture protagoniste i njegovog neposrednog okruženja. Sve ostalo – čak i najbrutalniji zločini Nemaca – ostaju zamagljeni u pozadini. Naravno, gledalac dobro zna šta se dešava. Intenzivni zvuk pojačava osećaj prisustva. „Saulov sin“ time dobija enormnu dokumentarnu snagu.
Jednostavna i arhaična verzija priče – tako Nemeš naziva svoj poduhvat koji je podrazumevao više od godinu dana istraživanja. Kritika kaže da je uspeo. Jer „Saulov sin“ nije samo još jedan u nizu filmova koji govore u koncentracionim logorima i koje je i sam režiser smatrao frustrirajućim. „Oni su često pokazivali priče o preživljavanju i herojstvu“, kaže Nemeš. Izuzetke dakle, a ne pravila. A pravilo je bila smrt. Nekoliko Nemešovih predaka takođe se nije vratilo iz logora. „Možda sam baš zato hteo da napravim film o mrtvima, a ne o preživljavanju, o izuzetku.“
Sme li se tako nešto?
Već nakon premijere u Kanu javile su se i kritike koje nisu nove kada se radi o filmovima ili beletristici o holokaustu. Naime, da li je svaka umetnička i igrana obrada holokausta nužno banalizacija najužasnijeg zločina ljudske istorije?
Kada je Stiven Spilberg 1993. predstavio „Šindlerovu listu“, francuski reditelj Klod Lanzman žestoko je kritikovao: „Holokaust je pre svega jedinstven jer je okružen vatrenim prstenom, granicom koja ne sme biti pređena, jer određena apsolutna količina zla ne može da se prenese.“ To je kritika koja ima težinu kada je izgovara čuveni Francuz, u mladosti borac francuskog pokreta otpora. U „Šindlerovoj listi“ je prema njegovom mišljenju pređena granica baš kao i u ranijoj televizijskoj seriji o Holokaustu. „Obe prelaze granicu jer trivijalizuju i time uništavaju jedinstvenost holokausta.“
No i sam Lanzman je pohvalio „Saulovog sina“ i režisera Nemeša. Taj film je ocenio kao neku vrstu „anti-Šindlerove liste“, kao dobar način da se održi sećanje na strašni genocid.