Slom opozicije
5. mart 2018.
Analitičari primećuju da su nakon jednih od najneregularnijih izbora od uvođenja višestranačja u Srbiji naprednjaci uspeli da osvoje većinu u Skupštini Beograda. Nakon izuzetno prljave i negativne kampanje protiv opozicije sami rezultati izbora možda i nisu iznenađenje, ali u svakom slučaju vlast je na dobrom putu da ispuni svoj glavni cilj: vraćanje Srbije u jednostranački sistem. Dobar deo krivice za takve rezultate snosi i sama opozicija, koja je najpre pristala da se takmiči u takvim uslovima, a zatim i na izbore krenula u više kolona. Usput je opozicija tokom čitave kampanje većinu vremena provela u međusobnim obračunima, što je najverovatnije uticalo i na konačni rezultat. U krajnjem zbiru samo četiri liste su prešle cenzus u Beogradu.
I pored svega Beograd za njega
Svega dve opozicione liste ulaze u beogradski parlament, i kako za DW primećuje novinar Srđan Škoro, sada po prvi put od uvođenja višestranačja nemamo nijednu opozicionu političku stranku u beogradskom parlamentu: „To je za mene već dovoljno šokantno. Jer, ove dve liste koje su prešle census su zapravo grupe građana. Đilas je samo ime, kao i Šapić. Verujem da će ovo biti otrežnjujuće za sve, a ako pogledamo brojke videćemo i da je lista Dragana Đilasa, koja je navodno zadovoljna rezultatima, dobila dosta manje nego što su to dobili Saša Janković i Vuk Jeremić zajedno na ranijim izborima. Sada ostaje da se analizira gde su se ti glasovi izgubili i preraspodelili, i gde je nestala ta energija u Beogradu“, kaže Škoro. Kao posebno šokantan Srđan Škoro vidi rezultat vladajuće SNS, imajući kako kaže „u obzir uslove života, kako ljudi loše žive, u kakvom siromaštvu žive, i kako vlada opšta obespravljenost; to je zaista zapanjujuće“.
Najgore od svega jeste to što je opozicija protekle izbore više videla kao način da se potvrdi svoje mesto u opozicionom taboru, a neće se shvatiti da je neko na tacni servirao režimu Aleksandra Vučiča vlast u Beogradu na još četiri godine, ocenjuje za DW politikolog Duško Radosavljević: „Mislim tu pre svega na činjenicu da su liberalno-građanski-demokratsko orijentisane partije izašle na izbore u pet kolona. Tu je svako nastupao po principu ja sam najbolji i najveći, a onda su se tako pravile i koalicije koje nisu po meri birača. Ne postoji niko ko može da mi objasni razliku između Đilasa, Demokratske stranke, Ne davimo Beograd, pa čak i Šapića, a onda ako idemo dalje i LDP-a. Možete vi sad da pravite partije za budućnost, ali to je daleko lakše ako uđete u parlament pa tamo nešto konkretno radite nego da to činite iz opozicije“, kaže Radosavljević.
Bojkot je bio bolji?
Preveliki broj opozicionih kolona, zajedno sa kampanjom medijske satanizacije opozicije- uključujući tu i brojne neregularnosti na samim izborima- mogu se navesti kao nekakvo objašnjenje za loš rezultat opozicije. Iako se još jednom čulo da je sada kasno za takvu vrstu žalbi, i da se ravnopravni uslovi obezbeđuju pre izbora, ipak je nakon završetka beogradskih izbora ponovo postala aktuelna dilema da li je bojkot izbora bio bolje rešenje? Duško Radosavljević smatra da je „to trebalo učiniti onog trenutka kada je kao nosilac liste za beogradske izbore proglašen predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Odnosno, opozicija je trebalo da bojkotuje sve institucije sistema kada Aleksandar Vučić u razumnom roku nije podneo ostavku na mesto šefa svoje partije. Jer, tog trenutka se znalo da politički život u Srbiji neće imati ni privid ravnopravnosti. Ali, to ne možete sa opozicijom koju čine oni koji moraju na izbore da se tamo pokažu kao buduće velike nade i stožeri okupljanja, jer su to političari koji vide samo neku kratkotrajnu korist“.
Glas za kilo brašna i dve paštete
Kao da se previđa da smo na ovim izborima imali zapravo čitav jedan konglomerat lista koju su činili bivši lideri ili članovi Demokratske stranke (DS), skreće pažnju i Srđan Škoro. „Đilas, Tadić, Šapić, Jeremić, Šutanovac, Bastać, Čedomir Jovanović, sve je to DS. Oni kao da zaboravljaju da su pobeđivali na izborima samo kada su svi bili zajedno. Mislim da je zbog toga vreme da se neki političari jednostavno povuku, jer ih građani više ne prepoznaju kao opciju koja donosi neki rezultat“. To je delimično i odgovor na pitanje sledi li sada preispitivanje u opoziciji, i šta može biti redosled njihovih daljih poteza? Srđan Škoro ističe da pre svega mnogi moraju da podnesu ostavke, i to što pre. „Mnogi će morati da priznaju da ne mogu dalje, i da prepuste mesta nekim novim ljudima. Osim toga, ključno će za to preispitivanje opozicije biti da dopru do građana, i da se konačno vidi zašto ljudi za kilo brašna i dve paštete glasaju za SNS“, napominje Škoro.
DS odlazi u istoriju?
Fragmentacija opozicije je dovela i do toga da je DS po prvi put od uvođenja višestranačja ostala ispod cenzusa, što je svakako nova stranica u političkom životu Srbije. Partija koja je umnogome zaslužna za promene 2000 godine, i stranka koja se može pohvaliti najvećim stepenom unutrašnje demokratičnosti u Srbiji, trenutno odlazi u političku istoriju. To svakako nije dobra vest, kaže Srđan Škoro, jer se vidi da „što je DS bila slabija, to je diktatura bila sve veća i veća. A ja SNS ne doživljam kao stranku. To je interesna grupa koja će se raspasti bez Vučića. Demokratska stranka je ipak partija sa tradicijom, koja je zaslužna za sve pozitivne promene koje imamo, i to je veliki udarac za demokratiju u Srbiju“.
Očito je da se neke stvari moraju reorganizovati unutar opozicije, kaže Duško Radosavljević, i savetuje da ona svede na pravu meru „vođenje politike na Fejsbuku i Tviteru. Još uvek najveći deo politike mora da se vodi dnevnim ubeđivanjem ljudi. To je zapravo klasičan politički rad. Tog rada je bilo malo proteklih godina, već se stalno nešto pokušavalo preko društvenih mreža. A pokazalo se da su društvene mreže, koje uglavnom koriste mladi, tu i zakazale. Mladi koliko vidim nisu baš pojurili na glasanje u Beogradu“.