Skupljači flaša po ulicama Nemačke
7. oktobar 2018.
Sve do ramena sam zario ruku u jednu gradsku kantu za otpatke i trud mi se ovaj put isplatio: plastična flaša od kole. Meka plastika, to je mnogo bolje od staklene ili tvrde višekratne. Ova vredi 25 centi, to je nešto kao šestica na lotou kod sakupljanja flaša. Trpam je u svoju plastičnu kesu i brzo idem dalje. Pognute glave, ne želim druge prolaznike da pogledam u oči. Ali ipak osećam njihove poglede.
Već mi je bilo neprijatno da „slučajno" pogledam u kantu za otpatke. Ali to kopanje po smeću nasred puta, to je... Šta je to? Neprijatno, ponižavajuće – to bi rekla većina ljudi u Nemačkoj. Ali za neke je to jednostavno svakodnevnica.
Ne zna se koliko takvih ljudi ima, ali svako ko otovri oči, videće ih u svim gradovima Nemačke. A od 2006. od kada važe novi propisi o naknadi za takvu ambalažu, ima ih sve više, sve su bolje „opremljeni" – torbe nisu dovoljne, neki su negde našli kolica iz samoposluge, dečija kolica, posebne štapove sa hvataljkom, nekako su našli i ključeve za zatvorene kante…
„Nestaju" milioni evra
I mada ima toliko sakupljača, mnogo flaša nestane: po procenama preduzeća koja se bave reciklažom, oko 720 miliona flaša za jednokratnu upotrebu se nikad ne vrate. Svake godine! Samo u Nemačkoj!
Svaka takva flaša donosi 25 centi, dakle to je oko 180 miliona evra! A onda tu dolaze i staklene i višekratne boce koje ovde donose 8, odnosno 15 centi. Taj novac je negde na putu, samo ga treba naći.
Koliko se sakupi? Može li se od toga živeti? I kako je to kad čovek zavisi od onoga što je za druge ljude smeće?
Jednog dana sam krenuo kroz Berlin da to saznam. Lep je jesenji dan, na svežem ste vazduhu, sunce sija. To nije ni tako loše, bolje nego sedeti u redakciji, razmišljam dok krećem prema centru. Na početku uopšte ne gledam u kante za otpatke - stidim se. Umesto toga gledam po pločniku, u parku, pred kućama. Svuda ima mnogo flaša, ali na žalost su sve to flaše od vina ili žestokih pića: u Nemačkoj za njih nema naknade. Zašto je to tako – pitajte nekog pametnijeg.
Prvih osam centi
Jasno mi je, ovim putem su već prošli „profesionalci". Ali samo hrabro napred. I zaista, u grmlju leži jedna prazna flaša meksičkog piva. Radost mi muti truli komadić limuna koji već očito dugo pliva u mutnoj, smrdljivoj tečnosti. Ali novac je tu: prvih osam centi!
Kad nakon više od sata stižem do Aleksanderplaca u centru Berlina skupio sam četiri flaše. Zapravo to nije baš tako lako, da prvo popijem jednu kafu? Vidim muškarca koji prolazi kroz tamošnju železničku stanicu. Zastaje pred jednom kantom za otpatke, kratko gleda u nju i prolazi dalje. Pratim ga i pitam: „Oprostite, da li sakupljate flaše?"
Bjorn mi kasnije uz kafu priznaje da sam ga dobrano preplašio. Nemačke železnice su zadužile čuvare da hvataju sakupljače flaša i da ih isteraju iz stanice. Ponekad su i u civilu, kaže nam 58-godišnjak.
On sakuplja boce šest, sedam sati svaki dan. Ali – to više puta naglašava – to je samo privremeno. Ubrzo će početi da vozi taksi, onda je gotovo sa ovim. Zapravo je on električar, ali je firma u kojoj je radio 22 godine - propala. Dobijao je poslove na određeno vreme, ali je sada nezaposlen. Bjorn nosi čistu odeću, nove patike, brkove, kratka seda kosa. Tu sedi netko ko se ne želi da se preda. Čak i po cenu da sakuplja smeće drugih ljudi.
Kolaps socijalne države
„Skupljači flaša se svojim radom definišu kao ljudi koji još uvek rade i koji spadaju u naše društvo. To je strategija poboljšanja statusa koja je često uspešna", kaže nam doktor sociologije Alaban Kneht koji je objavio i studiju o skupljačima flaša. Retko ko od njih je pravi beskućnik. Mnogi su penzioneri ili primaju socijalnu pomoć. Dakle ljudi koji imaju određeni prihod, ali nedovoljan za život. I onda je tu naknada za ambalažu.
„To je i pokazatelj da socijalna država više ne funkcioniše na pravi način i da su penzije premale." Ali živeti samo od praznih flaša – to se ne može.
A pogotovo ne ako nađete tako malo flaša kao ja.
Razgovaram i sa Elmarom: on je pravi stručnjak i jasno mi je u čemu grešim. On zabija glavu u svaku kantu, nema problema da i iz ruke prolaznika uzeme praznu flašu čim popiju zadnji gutljaj. To radi već godinama.
Novac ne smrdi
Koliko to ispadne na dan, pitam 46-godišnjaka? U najboljim letnjim danima sa mnogo turista se skupi i po 50 evra, zimi je mnogo lošije. Ima tačnu rutu kretanja: „To je moja poslovna tajna". Nakon obilaska ulica kreće i u „čišćenje" kanti kućnog otpada. Zar mu nije neprijatno da tako javno kopa po tuđem smeću? „Neee. Novac ne smrdi, a ruke se mogu oprati", sažima Elmar.
Sad mi je sve jasno. Treba želeti uspeti. Sad više ne oklevam ni pred kantama za otpatke. Prva me još košta truda da savladam svoj sram. Kod druge je još uvek teško. Kod treće je već lakše. I zaista: realtivno brzo nalazim tri plastične flaše, svaka po 25 centi. Ali odmah zatim mi nestaje hrabrosti.
Pa što ja tu radim? Ovako, bez rukavica zabadam ruku u kantu za smeće, to nije bezopasno. Može biti nešto oštro, igle, slomljeno staklo, a onda i izmet i ko zna šta, možda još gore...
Za danas mi je dosta kanti za otpatke i nalazim još par flaša na pločniku. Noge me bole, ceo dan sam proveo na ulici. Ruke su mi prljave.
Odlazim u supermarket i stavljam moje flaše u automat. Na ekrančiću piše moja dnevna zarada: 1 evro i 38 centi. Dobro, da sam poneo rukavice možda bi kopao po više kanti i onda bi možda bilo... Ali, nije me sprečio oprez, nego ponos.
I shvatam: Ljudi koji kopaju po kantama za otpatke odbijaju da prihvate udarce koje im je zadalo naše društvo. Odriču se svog ponosa da bi sačuvali svoj ponos i sami zarađivali. Flašu po flašu…