Situacija kao sudbina

piše: Jovan Nikolić

Jesam li ti već pričao o tome kako sam u Vašingtonu čekajući na kontrolni skener u holu Stejt dipartmenta ukrao iz PO Boxa novine adresirane na Madame Meldin Olbrajt? Da. Nosao sam ih krišom u tašni tih deset dana boravka na Konferenciji o holokaustu. A onda sam uživao u izrazu lica mojih drugara kada bih im tresnuo na sto materijalnim dokazom da sam oštetio tada mrskog neprijatelja naše države. Gotovo niko mi nije verovao i otuda je izenađenje bilo veće. Moje uživanje takođe. Sve dok mi jedared neko nije ukrao trofej i podsetio da se ipak nalazim u Srbiji. Na nepreglednom trgu ispred rezidencije Predsednika USA takozvane Bele Kuće, tamo gde se stiču džogeri svih boja kilaža i uzrasta, nalazio se dugačak red turista pred maketom Bila i Hilari Klinton u prirodnoj veličini. Dosetljivi crnac naplaćivao je 10$ po jednoj fotografiji na polaroidu. Bila Klintona video sam na TV-u sobi hotela Ivo Džima u Arkingtonu. Bio je nasmejan i govorio prvi put javno posle afere sa Monikom Lewinski u Ovalnom kabinetu. Meni se često dešavao lapsus pa sam izgovarao da se dogodio taj incident u Oralnom kabinetu. Uglavnom po izrazima dama oko njega videlo se da im to nimalo nije smetalo. Naprotiv.

Kada god pomislim na politiku, posebno na političare, meni se zamagle naočare, kazao bi moj otac. Naročiti otpor imao je prema komunistima. Crvenjaši! Ni prema crkvenim licima nije imao respekta: Kalcani, Mantijaši, Crkvenjaši! Ipak bi se donekle suzdržavao svojih ispada barem tog dana pred Đurđevdan, našu krsnu slavu, kada bi po parohijalnom redu u ulicu Kneza Miloša, dolazio pop Mikailo da osveti kuću, poškropi i pofajtava uglove po sobama grančicom bosioka umočenom u svetu vodicu i okadi nas dimom iz kadionice sa užeženim tamjanom. Moj otac bi čitavo vreme čtenija stajao skrštenih ruku, glave nakrivljene udesno sa zornom sačekušom da li će popo da omaši intonaciju ili preskoči koji stih. A dešavalo se da podigne obrvu ako opazi mrmljanje ili preskakanje. I nama, tobože pognutih glava, nije bilo prijatno na tu obrvu dignutu uvis i preglasno nakašljavanje našega oca. Mogu da zamislim kako je bilo popi. Moj ćale, mangup, znao je sve stihire i tropare napamet.

Nikada nisam moga oca video u crkvi. Tamo su me vodili baba ili tetka. To znači, sada tek kapiram, da ni majka naša nije zalazila u božji hram. A bila je verujuća. To znam. Moja sestra nije, ali sam jedini ja, žrtveni jarac, bio zadužen da nosim slavski kolač, tanjir sa slavskim žitom, flašicu ispunjenom dovrha vinom i voštanicu, sabajle na Đurđevdan, u crkvu na osvećenje. Toga dana bio sam pošteđen škole i morao sam da se muvam po sporednim uličicama sa boščom u koju behu umotani kućni „sakramenti“. Izostavljam sve dalje detalje o ličnom podvizništvu u crkvi toga i tih krsnoslavskih dana.

Prva iskustva sa politikom doživeo sam kroz međusobne odnose moje babe, tetaka spram moje majke. Svaka od njih je za svaku onu drugu imala da izjavi: - Ona tvoja (baba, majka, tetka) je rođena političarka, opasnu ona politiku vodi, ali mene neće nasamariti, ja kad ti kažem, ne zvala se ja tako i tako! Svaka od njih se, bez razlike, kaogod usud na isti način ispovedala baš meni. Dete je on, ne shvata još uvek. Nije mi bilo jasno značenje te reči ali sam je shvatao u mimoletu kroz naglašena foliranja bliskosti kada su zajedno i olajavanja kada su nasamo. Kroz blisku aliteraciju te reči sa rečima zvečarka, kamenjarka, uličarka…

*

Sedamdesetih godina moji su drugari odlazili na radne akcije. Govorilo se da je to najveći podvig koji je dostupan svakom mladom čoveku u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Blistale su mi oči na tu pomisao. Pre svakoga filma u kinu Sutjeska u Čačku, prikazivani su žurnali na kojima se videlo rukodeljanje naše omladine na izgradnji pruge Šamac-Sarajevo. Zavideli smo njima, svi mi koji smo sedeli dokoni u kino sali i gledali vesterne. Odlazili bismo u noć svak na svoju, duboko postiđeni što ne učestvujemo u izgradnji zemlje.

- Taka ti je izgradnja – odgovarao bi mi deda kad god bih mu se požalio na neku nepravdu u školi i van škole. Deda je, moglo bi se kazati, obožavao Maršala. Kada god bi Maršal imao duge govore, iznosio je radio na prozorsku dasku, pojačao do kraja i sedeo na svojoj šamlici klimajući potvrdno glavom ispuštajući povremeno teške uzdahe i dim titogradske Drave bez filtera kroz nozdrve.

U prvoj, nežnijoj fazi pijanstva, neretko je govorio šuštećom i frfljajućom ijekavicom. Kao Maršal.

Nikada neću zaboraviti njegovu testamentarnu poruku iz te faze:

- Loki, moramo doći u šuštini čovječanstva!

*

Netom nakon izgradnje, nastupila je veoma ozbiljna i imperativna situacija.

Dedi su odbili zahtev za starosnu penziju, babi banjsko lečenje žučne kese, sa obrazloženjem da se na današnju situaciju to mora uvažiti. Nastupilo je doba sveopšte situacije. Ona je bila prilično preteća: pretili su raznorazni nepijatelji spolja i iznutra. Neprijatelj nikad ne spava! To doba beskrajne situacije smanjivalo nas je u svojim zahtevima prema životu. Gde si našao sad, na ovu situaciju, da tražiš svoje interese? Niko nije znao, niti je smeo da pita da li će ikada da prestane situacija i nastupi normalno stanje u državi u kojem se može slobodno disati.

- Je li može slobodno čovek da prdne u ovoj zemlji, majku im crvenjašku, siktao je otac, inače veličanstveni primer slobodnog meteorizma. Ispuštao je golubove bez pardona, gde god je imao priliku. Nije se susprezao. Glasne prdeže zvao je Zvonimir a puvanjke, koje inače nije cenio, Tihomir. Jednom je, kunem se bogom, jer Miško nije više među živima, našem daljem rođaku, čika Deskovom sinu iz Arilja, koji je došao na probu novokupljene harmonike, uvidev da momak nema veze sa muzikom, otprdeo čitavu skalu! Ce-trt, De-trt… I na kraju mu rekao: Vidiš, moja guzica je muzikalnija od tebe!

Miško pokojni i ja smo sve to čuli kroz otvoren prozor, gurkajući se na krevetu babine sobe i, da se ne odamo vrištanjem i smehom, stavljali jedan drugome krajeve jastuka u usta.

*

Najveću moguću situaciju doživeo sam na odsluženju Jugoslavenske narodne armije na otoku Visu. Tamo je tek situacija bila svakodnevna, od jutra do povečerja, i svako joj se morao povinovati. Po povratku iz Jugoslavenske narodne armije, kada sam po mišljenju muškoga zbora naše familije postao „zreo čovjek na pragu šuštine čovječanstva“, ne znam kojom sam se zgodom obreo u gradskom komitetu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije. Tamo sam zatekao najmanje trojicu najvećih gmazova iz škole, hroničnih nejebičara i nosilaca najvećih gnojnih bubuljičica. Onih koje su cure zaobilazile, koji su primali mirno sve čvrge i bobotke, onih štrebera koji nisu nikada cigaretu na odmoru, koji su večito imali poštedu na fiskulturi, nikada loptu šutnuli, na žurku pozivani, oni sa margine iz senke naše generacije.

- Ej, Jofe, otkud ti ovde?

- To sam baš upravo tebe hteo da pitam…

- Pa evo, ja sam sekretar Socijalističkog saveza omladine našega grada…

- Našega grada?

- Da. A uskoro će me poslati u političku školu u Kumrovec.

Gledam u njegovo odelo, tragove kratera isceđenih bubuljica, značku na reveru i najdeblji čvor na mašni koji sam ikada video.

- Ma nemoj da mi pričaš! E, pa ako je tako, čestitam, gde kažeš da ti je kancelarija?

- Evo ova ovde.

- Je li ima tu šta da se popije, da nazdravimo, školski druže?

- Nema, Jofe, keve… ovaj Tita mi.

Iako sam već imao izvesne uvide iz iskustava u JNA, mislim da mi je tada bilo belodano ko se i zašto se regrutuje u političara po zanimanju. Iz moje i prethodnih generacija u našem gradu izraslo je nekoliko odličnih fudbalera, košarkaša, muzičara, slikara i pesnika. U političare su otišli oni koji su od svega znali po ništa. Oni su izrasli kao maligni čvorovi na telu situacije, stavili je kao osnovni alat i pribor za rad pod mišku i mislim da je do dana današnjeg ne ispuštaju. Skupa sa onim ogromnim čvorovima na kravati. Prripadnici tadašnje KPJ nisu imali kratki kurs o vezivanju malog, duplog, vindzor ili poluvindzor čvora na kravati. Očito da im je nedostajao taj deo građanske kulture koju su, sudeći, ne samo po kabastim čvorovima pod grkljanom, pod crvenim podvratkom, upaljenim od brijanja masnih bubuljica, duboko prezirali.

Gledajući čvor na kravati i vrhove cipela nekadašnje „sline“, kako su ih običavali nazivati u Tehničkoj školi (Mašinski odsek) u Čačku, ovoga koji je sada izrastao u člana SSOJ, KPOJ, SKOJ, NOJ, SCOJ, USAOJ. Uporedio sam ga sa mojim moj dedom, ocem i mojom drskošću, to jest da smo u kući Nikolića tada posedovali upakovanih pet smoking odela u šifonjerima, preko dvadeset odela i stotinu kravata. Nisam rado nosio kravate osim leptirke koja je bila obavezna na mom prvom i jedinom smoking-odelu sa sjajnim satenom na špic reveru i lampasom na spoljnim šavovima nogavica. Odelo od finog vunenog kamgarna mi je sašio, po testamentarnoj odluci moga oca, tada najbolji šnajder u Čačku, ćale moje drugarice Nataše, poznat u gradu po nadimku Drakula.

Kako su maniri i modni detalji jedva čujni ali opasan denuncijant. Kako se na osnovu minimalnih detalja može oteti katkada etika i poreklo svih namera. Mislio sam o tome gledajući u vrhove iznošenih cipela moga sagovornika marke Borovo namenjenih za izvoz na klinriško područje, toga dana u Čačku u gradskom komitetu SSOJ, KPOJ, SKOJ, NOJ, SCOJ, USAOJ…