Sirija – kao Bosna ili Kosovo

Ovih dana se oko Sirije konačno nešto dešava. U samoj zemlji i dalje besni krvavi rat koji je do sada 70.000 ljudi platilo životima, dok je četiri miliona građana moralo da napusti svoje domove. Ali na međunarodnom planu kao da se približavaju stavovi SAD i Rusije, koje će organizovati zajedničku konferenciju o Siriji. Ipak, principijelni stav Moskve ostaje da se stvar može rešiti samo dijalogom. Frankfurter algemajne cajtung prenosi saznanja izraelskih obaveštajaca da Rusija čak namerava da naoruža Damask modernom protivraketnom odbranom, nakon vazdušnih napada iz Izraela. U Vašingtonu ponavljaju da – čak i ako se konflikt okočna dijalogom – Bašar al Asad više nikad ne sme biti na vlasti. O vojnoj opciji se u SAD samo šuška.

U Jugoslaviji se čekalo do Srebrenice

„Sredinom devedesetih svet je bio šokiran samim sobom. Dopušteno je da se dogode genocidi u Ruandi i Bosni“, počinje Nikolas Rihter svoj komentar u Zidojče cajtungu. „U oba slučaja niko nije želeo da se umeša dok nije bilo prekasno; oba slučaja podsećaju koliko košta oklevanje, kada je potrebno delanje. Nekoliko godina kasnije, snage SAD umarširale su u Irak – invazija je bila slabo pripremljena, sa još slabijim razlozima. Bio je to poguban, užasan rat i ujedno upozorenje da se ne treba mešati baš svuda.

I u trećoj godini sirijskog građanskog rata Zapad se pridržava lekcije iz Iraka. Barak Obama gotovo po svaku cenu želi da se drži dalje od Sirije. Nakon omaški devedesetih, UN su uvele princip odgovornosti za pomoć civilima, kada njihova vlast ne može ili neće da im pomogne. Obama je preformulisao taj princip – oseća se odgovornim da sačuva Ameriku od nove avanture. Liderstvo vidi u snazi da se odupre sirijskom vakuumu.

Slično je razmišljao i Bil Klinton, dok je Balkan goreo. I tada su SAD imale iza sebe jedan irački rat, i želele su da posvete nekoliko godina svojoj posrnuloj privredi. Ipak, nakon srebreničkog masakra više nije bilo čekanja, SAD su napale bosanske Srbe i hitro isposlovale mirovni sporazum. Ruku na srce, stanje u današnjoj Siriji mnogo je kompleksnije nego u tadašnjoj Bosni, ali lekcija balkanskih godina ipak je primenjiva: U nekim konfliktima morate napasti, pre ili kasnije, jer zverstva u jednom trenutku postaju nepodnošljiva, čak i na daljinu.“

Kao 1999 – bez mandata UN?

Autor navodi i razlike između Iraka 2003. i Sirije 2013. „U Iraku je vladao (diktatorski) mir, a nasilje je počelo tek kada su Amerikanci umarširali. Za razliku od Iraka, SAD u Siriji ne bi izazvale rat nego pokušale da ga zauzdaju. Razlika je i to što Vašington ne bi morao, kao 2003, da traži koaliciju za poduhvat. Danas bi Evropljani bili presrećni kada bi se Amerikanci konačno umešali.“

Dalje se Obama kritikuje što nije urgirao da se iznad Sirije uspostavi zona zabrane letenja koja bi sprečila vazdušne napade režima. Navodi se da, bez intervencije, stanje može postati samo teže: „Nepravedno se misli da humanitarne intervencije samo pogoršavaju stvari. Nakon promašaja u Somaliji, misije su spašavale živote u Bosni, Istočnom Timoru, Obali Slonovače, Libiji... Iz ugla Rusije iz Kine, radi se samo o zapadnom načinu za smenu diktatora. To je, kada se pogleda Libija, delimično tačno.

Međutim, autoritarne države poput Rusije čak i ne pokušavaju da spreče nasilje u drugim zemljama. Zato u Savetu bezbednosti nikada ne bi dopustile intervenciju u Siriji. Ako SAD uprkos tome žele da napadnu, moraće da krenu bez mandata UN, kao 1999. u slučaju Kosova. Takvo nasilno uspostavljanje zone zabrane letenja verovatno bi bilo protivno međunarodnom pravu. Alternativa je, nažalost, sedenje skrštenih ruku i posmatranje dugogodišnje klanice u srcu Bliskog istoka.“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković