Sećanje na „plavušane iz komšiluka“
16. septembar 2018.
Obris dva dečaka na hladnom crnom kamenu. Okrenuti leđima, zagrljeni. Odlaze. Braća Petar i Pavle Golubović imali su tek sedam odnosno pet godina kada su ih početkom jula 1992. godine, zajedno sa roditeljima, uglednim Srbima iz Konjica, profesorima Đurom i Vlastom, iz stana izveli pripadnici Specijalnih jedinica policije pod kontrolom tadašnjih gradskih vlasti.
Odvezli su ih nekoliko kilometara od stana i pod okriljem noći streljali. Bez osude, bez objašnjenja, bez razloga.
Petar, nekim čudom, nije bio pogođen, pa je, nakon što su ubice otišle, pokušao da potraži pomoć. Navodno se obratio policiji, koja je iste ubice obavestila da je jedan dečak preživeo. Vratili su se i dovršili zločin.
„Dvoje dece neko ubije i onda svi ćute“
„Ima i strašnijih priča, ali ta mi je pred kućom, pa me više boli, a takvih priča je Bosna puna“, kaže za DW Anis Kosovac, Konjičanin koji je odlučio da postavi spomen-kapiju u znak sećanja na, kako kaže, „dva plavušana iz komšiluka“.
Nepunih sto metara od svoje kuće u Donjem selu kod Konjica, na desnoj obali Neretve, Kosovac je na ulazu u staro pravoslavno groblje svojim novcem obnovio podzid, postavio novu kapiju i spomen-ploču ubijenim dečacima.
„Bili su mi komšije, pa kad neće Opština, sramota je da neko to ne postavi. Dvoje dece neko ubije i onda svi ćute. Ćuti režim za čije vladavine su deca ubijena. Taj režim i sad vlada“, kaže Kosovac.
Dodaje nešto tiše, kao da samom sebi pokušava da objasni strahotu: „Prestrašno je kad neko ubije decu. Kako nije strašno da ti dođe neko naveče, izvede te i ubije dvoje dece. U tvom gradu ubijeno dvoje dece. Strahota jedna.“
Reakcije na spomen-ploču, kaže, većinom su pozitivne i stižu iz Konjica, Trebinja, ali i Toronta, Njujorka, Sidneja. „Kapa do poda prijatelju. Nazvala bih te, ali evo plačem. Noćas sam sanjala... da su neka dobra, stara vremena“, stoji u jednoj od poruka.
„Spomen-obeležje za Petra i Pavla u svakom slučaju zaslužuje pažnju“, kaže za DW Luka Ivanišević jedan od osnivača Aktiva srpskog naroda u Konjicu ratnih devedesetih, čovek za kojeg u Konjicu kažu da je najupućeniji da govori o položaju srpskog naroda u tom gradu.
Zli ljudi, dodaje on, „verovatno imaju primedbe, dobri ljudi nemaju. Takva obeležja nisu višak gdegod se stave, da podsećaju na ono što nije valjalo, da podsećaju na zverstva.“
Priča o povratku besmislena
Na području Opštine Konjic od nešto više od 44.000 stanovnika nekih 7.000 bili su Srbi. Broj stanovnika se u ratu gotovo prepolovio, a broj Srba koji još žive u Konjicu, prema rečima Luke Ivaniševića, manji je od 300. Dodaje da je to većinom starija populacija i tek nekoliko dece. „I oni koji su se vratili, ako nemaju od čega da žive, gledaju da odu dalje.“
Tokom rata, dodaje on, poginulo je, ili na druge načine stradalo oko 340 Srba sa područja Konjica, za koje je na pravoslavnom delu Gradskog groblja podignuta spomen-kapela.
Dosta konjičkih Srba, podseća Ivanišević, posebno sa područja Bradine i Donjeg sela, prošlo je i kroz ratne logore Armije RBiH Čelebići i Musala. Mnogi su razmenjeni tokom rata, a neki su u logorima dočekali kraj rata. Uglavnom, većina njih je novi dom pronašla u drugim delovima Hercegovine, u Trebinju, na primer, ali i širom sveta.
Namere da se vrate nemaju. „Moje mišljenje je da je besmisleno govoriti o povratku, jer ljudi koji tamo žive 15, 20 ili više godina, imaju svoje nešto – novi život. Mnogi su i rođeni drugde, a ovde u poslednjih deset godina, vrati se poneko – u sanduku“, kaže Ivanišević.
Pravde nikad dovoljno
Odnos aktuelnih, većinskih bošnjačkih vlasti u Konjicu prema Srbima je, tvrdi Ivanišević, korektan. Pre desetak godina obnovljena je i većina pravoslavnih verskih objekata, a u grad se vratio i paroh, pa su i liturgije redovne.
Živi se, posebnih problema nema, ali pravde bi, smatra Ivanišević, trebalo biti više. Za zločine nad srpskim stanovništvom na području Opštine Konjic posle rata je uhapšeno 13 bivših pripadnika Armije RBiH i MUP-a iz Konjica. Prvooptuženi je bio Miralem Macić, optužen, između ostalog, i za smrt dečaka Petra i Pavla Golubovića.
Za ubistvo porodice Golubović, Macić je osuđen na 12 godina zatvora. Po odsluženju kazne ponovo je uhapšen po novoj optužnici za ubistvo civila srpske nacionalnosti u Konjicu, nakon čega sa Tužilaštvom BiH sklapa sporazum o priznanju krivice i svedočenju o drugim zločinima na području Konjica. Pre početka novog sudskog procesa, Macić je umro u zatvoru u januaru 2012. godine.
Presuđena kazna za ubistvo porodice Golubović, Đure, Vlaste i njihovih dečaka „nije dovoljna“, smatra Ivanišević. „Svakako se ne može govoriti da je to dovoljno, jer je to zločin nad zločinima... Odgovornost se ne može odbaciti ni za te koji su imali dete u rukama i koji su ga ponovo prosledili zločincu.“
Imena braće Petra i Pavla Golubovića uklesana su i u zajednički spomenik ubijenoj deci Konjica, postavljen ispred škole na Musali, kao još jedan podsetnik na besmisao rata i najstrašnije zločine, posebno one u kojima su ubijeni najnedužniji – deca.