Sevilja – pod klobukom pečurke

U Sevilju se autobusom sa autoputa ulazi desetak minuta. Sa obe strane široke avenije šepure se umivene vile u špansko-mavarskom stilu, crkvice, kule, palme. Prethodno smo prešli reku Gvadalkivir.

Ona svoje ime duguje Mavarima, jer u korenu imena ima arapski izraz za veliku reku. Gvadalkivir dotakne Sevilju da bi se ustremio dalje na jug, prema Atlantiku. To je jedina plovna reka u Španiji, a Sevilja je tačka do koje je reka plovna za morske brodove.

Mada je okean samo osamdesetak kilometara udaljen, Sevilja je vreo grad. Jedan od najvrelijih u Evropi. Sreća da stižemo u oktobru, pa je temperatura u podne samo 27 stepeni.

Svuda po gradu su grbovi i zastave na kojima su dve reči NO i DO povezane osmicom. Ta šifra simboliše izreku Alfonsa X Učenog, kastiljskog kralja koji je umro u Sevilji u egzilu, ostavljen od svih, pa i od svog sina Sanča, uzurpatora i naslednika. Dešifrovan, taj zapis glasi: „Ona me nije ostavila“.

Sevilja kao zadnja verna ljubavnica poraženog kralja. To je postala gradska zastava.

Trg Španije

Pre nego što se putnik posveti samom centru Sevilje, sa starim gradom koji je jedan od najvećih na svetu, trebalo bi da poseti Trg Španije, arhitektonski ansambl nastao 1929. povodom iberoameričke izložbe.

U parku Marije Luize je arhitekta Anibal Gonzalez stvorio ogroman trg sa monumentalnom polukružnom palatom koja kao da želi da zagrli prostor ispred sebe. Prečnik prostora sa kanalima i mostićima je 200 metara. A „zagrljaj“ bi trebalo da bude simbol povezanosti španske matice i bivših latinoameričkih kolonija. Tamo gde se krug otvara jeste pravac u kojem se rekom pa morem plovi za Ameriku.

Sve što prosečan turista očekuje od juga Španije ovde je zastupljeno u izobilju. Kitnjaste keramičke pločice u živim bojama, svodovi, lukovi, tornjevi. Ne treba stoga da čudi činjenica da su upravo to mesto koristili holivudski režiseri kao što je Džordž Lukas.

U „Ratovima zvezda II – napadu klonova“ Trg Španije se, digitalno obrađen, 2002. godine obreo na planeti Nabu. Četrdeset godina ranije je kultni film „Lorens od Arabije“ takođe iskoristio trg za neke ključne scene. Saša Baron Koen, poznatiji kao Borat, je u svom scenariju za urnebesnu komediju „Diktator“ takođe dobar deo scena smestio tu.

A kada se čovek dovoljno nauživa atmosfere na seviljskoj planeti Nabu, red je sa se uputi ka centru.

Šetnja Seviljom

Muriljovim parkom dolazi se do gradskih zidina. Bartolomeo Muriljo, rođen u Sevilji, je u 17. veku bio barokni slikar poznat i tražen širom Evrope. A usred parka – spomenik Kristiforu Kolumbu. On je upravo u Sevilji pripremao svoje drugo prekookeansko putovanje koje će promeniti svet. Park se sa leve strane zove Alkasar, u njemu je smeštena seviljska kraljevska rezidencija.

Najzad zalazimo u splet starogradskih ulica. Neke od njih su zaštićene od sunca platnima razapetim preko ulice, od zgrade do zgrade. U takvim ulicama je boravak najugodniji, jer je andaluzijsko sunce i u ranu jesen nemilosrdno.

U samom centru je Katedrala, čija je gradnja započeta 1401, a gradili su je više od jednog veka. Od 1901. su tu i Kolumbovi posmrtni ostaci, mada se više gradova prepiralo oko toga gde je zaista njegov grob. Godine 2006. je genetskom analizom utvrđeno da tih 150 grama kostiju u seviljskoj Katedrali zaista potiču od slavnog moreplovca. Gde je ostatak, još se ne zna.

Sevilja je rodno mesto niza veoma značajnih ličnosti. Među njima su generali, admirali, vicekraljevi prekomorskih poseda. Amerigo Vespuči i Ferdinand Magelan su odavde planirali putovanja po globusu. Karta sveta koju je u Sevilji pre četiri veka sačinio čuveni kartograf Alonso de Santa Kruz i sama je prevalila dug put i nalazi se u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu.

Sećanje na Išbiliju

Ali tu je i Džabir ibn Aflah, matematičar i astronom iz 12. veka čija su dela bila prevedena na latinski – njegova evropska slava potvrđuje da je Sevilja jednom bila biser u kruni mavarskih, muslimanskih vladara.

Naposletku, ime Sevilja je mavarska verzija naziva područja Hispalis koje su oni osvojili 712. Mavarski vladari su ga nazvali Išbilija – a onda se vremenom lokalnim narečjem zakotrljalo – Sevilja.

Kastiljski kralj Ferdinand III slavodobitno je ušao u Sevilju novembra 1248. i od tada je grad u katoličkom kulturnom krugu. S vremenom je područje napustilo 300.000 muslimana, pa su njihove majstore katolički kraljevi dovodili iz Granade kada su hteli da naprave nešto zaista lepo.

Istinski procvat pod hrišćanskom vlašću grad doživljava nakon otkrića Amerike. Seviljska luka je dva veka posedovala monopol na trgovinu sa prekomorskim posedima što je gradu donelo dotad neviđeno blagostanje.

Sevilja se jednom pogrešno izjasnila za Habzburge kao naslednike španske krune, a u Ratu za špansko nasleđe je pobedili protivnička strana – dinastija Burbona. Luka Kadiz je bila na toj strani, monopol je oduzet Sevilji i predat u ruke Kadiza.

Tako je počela stagnacija. Zlatno doba je nepovratno prošlo.

Pečurka zvana Metropol Parasol

Kada se čovek umori od toliko istorije koja je u centru Sevilje na svakom koraku, može da se zadrži na trgu Enkarnacija i da se čudom načudi hibridnoj konstrukciji od drveta, betona i čelika koja se nadvila nad Kalje Imahen, ulicu koja pre tog prizora izgleda kao živa ulica normalnog evropskog grada.

„Metropol Parasol“ je najbolje opisati kao belu meduzu koja je zakoračila preko ulice i telom napravila ogromnu tendu. Dužina od 150 metara i širina od 70, a visina od nekih 26 metara učinili su ovaj smeli arhitektonski poduhvat najvećom drvenom konstrukcijom na svetu.

Domaće stanovništvo građevinu zove „Las Setas“ – pečurke. Pošto je Metropol Parasol vrlo brzo u svetu postao znak raspoznavanja Sevilje, utihnule su oštre debate o tome da li treba usred takvog grada podići nešto što liči na suncobrane svemirskog broda.

Arhitekta je bio Nemac iz Berlina Jirgen Majer koji je pobedio u konkurenciji od 800 nacrta iz celog sveta.

Mogu da zamislim momke i devojke u Sevilji koji svoje večernje sudare dogovaraju „kod pečurki“.

Seviljski mezetluci

Tapa na španskom znači „poklopac“, „pokrivanje“. Čuveni španski mezetluci su nastali u Sevilji. A to znači, ako ste bili u Sevilji, a niste probali tapase onda je to kao da ste bili u Leskovcu, a niste probali pljeku.

Vođeni tom mišlju lutali smo centrom, stalno zastajkujući kraj neke lepe kuće, divnog dvorišta, ljupkog trga.

Jedni kažu da je kastiljski kralj Alfons X, onaj isti učeni i usamljeni vladar, bio nešto slab pa je morao da češće jede manje zalogaje uz gutljaj vina. A kada je od toga prezdravio zapovedio je podanicima da se uz čašu vina uvek pojede poneki zalogaj.

Drugi kažu da su gazde u krčmama pokrivale podmetačem čaše. Da promaja ne bi odnela takve poklopce, oni su ih pritiskali sa nešto maslina.

Treći pak kažu da je parče hleba na čaši vina krčmarima služilo kao odbrana vina od dosadnih mušica. Posle su na hleb dodali pršutu ili sardelu. Ima i onih koji kažu da su španski seljaci pravili češće pauze na suncu i jeli spremljene male obroke.

Kako god, u pionirskom gradu španskih mezetluka pronašli smo bar La Pasahe – Pasaž. Tu smo, već sklonjeni u popodnevnu senku, usred lepe baštice naručili nasumice sa karte. Na sto su izašle veličanstvene kreacije sa tunjevinom, lososom, maslinama, seckanim povrćem.

Retko kada je čaša belog vina uspela da zaokruži dan u jednom gradu, kao ta čaša uz mezetluke u Sevilji.

Onda smo još jednom obišli centar, stalno tražeći drukčije pravce kretanja. Seli smo u park sa džinovskim drvećem, da uoči odlaska još malo osluškujemo muziku španskog jezika, ispresecanu svim jezicima sveta. Veliko sunce nad Seviljom se nakosilo.

Zemlja koja jednom beše čovek

Gledao sam džinovsko korenje drveta kojem nisam znao ime i pomislio da je ono ovde bilo mnogo pre mene, da će biti tu i posle.

U ovom gradu je to isto drveće sigurno gledao i Visente Aleksandre, pesnik koji je ovde rođen i koji je 1977. dobio Nobelovu nagradu za književnost. U pesmi „Mrtvac“ on je zapisao:

„Lep, prozračan život jednog stabla, nastanjenog na
Istoj zemlji koja jednom beše čovek.“

Podignem pogled sa korenja prema nebu i učini mi se da iznad Sevilje u jednom jedinom oblačku, bolje rečeno tragu oblačka, prepoznajem nečije lice.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android