Serija poraza Borisa Džonsona
5. septembar 2019.
Tako, naravno, ne može da se vlada. Protiv premijerove volje, parlament je u utorak preuzeo dnevni red Donjeg doma, u sredu je doneo zakon protiv Bregzita bez sporazuma sa EU, da bi naposletku odbio zahtev premijera Borisa Džonsona da se raspišu novi izbori.
Premijer nema većinu u Donjem domu, to je jasno. U međuvremenu mu fali najmanje 29 glasova. Nije čudo da se odustalo od otpora zakonu kojim se odgađa Bregzit. U Londonu je saopšteno da Džonsonov kabinet više ne namerava da blokira zakon u Gornjem domu parlamenta.
Šta su poslanici postigli?
Opozicioni poslanici su u zaključnoj debati naglasili da deluju iz osećaja odgovornosti za svoju zemlju, pa donose zakon koji Borisu Džonsonu vezuje ruke i sprečava ga da nametne izlazak iz EU bez sporazuma sa Briselom. A pobunjenici u redovima torijevaca koji su prešli na stranu opozicije ostali su pri svom stavu do kraja. Oni ionako nemaju šta da izgube. Premijer ich je nakon poraza u glasanju bez oklevanja izbacio iz partije.
U međuvremenu je zakon u Gornjem domu, gde će poslanici odani Džonsonu pokušati da odgode usvajanje postavljajući predloge za izmenu ili koristeći filibaster – vremenski neogranično vreme za raspravu. Ali i u Gornjem domu postoji značajna većina protiv Bregzita bez sporazuma. Na koncu će zakon biti usvojen. Potom će stupiti na snagu čim ga kraljica formalno potvrdi.
Da li taj zakon može da ispuni svoju svrhu? Postoje i sumnje, jer su Džonsonove izjave o tome protivrečne. S jedne strane on kaže da ni u kom slučaju neće zamoliti Brisel za produženje roka za Bregzit, ako do 17. oktobra ne bude postignut dogovor. S druge kaže da će se držati zakona.
Brojni su poslanici laburista poput Lize Nendi koji su sumnjičavi: „Prethodnih nedelja sam naučila jednu stvar o Borisu Džonsonu – ne možete verovati ni jednoj jedinoj reči koju izgovori“. U principu, svi očekuje da će premijer pokušati da izbegne obaveze iz zakona.
Novi izbori, ali kada?
Za premijera je najjednostavnije da iznudi nove izbore. On je trenutno „hroma patka“ na svom položaju. Ako bi pobedio na izborima mogao bi da ukine zakon koji je on zlobno nazvao „zakon o kapitulaciji“. Time želi da sugeriše da zakon predstavlja popuštanje pred Evropskom unijom. Pri tome postoje šefovi država kao što je francuski predsednik Emanuel Makron, koji gube strpljenje sa britanskim problemima i žele brz Bregzit.
Džonson želi izbore 15. oktobra, dva dana pre odlučujućeg samita Evropske unije. On namerava da ispuni svoje obećanje da će „po svaku cenu“ napustiti EU 31. oktobra.
Laburisti su u vezi sa terminom izbora podeljeni. Njihov šef Džeremi Korbin rekao je da će pristati na izbore kada zakon o zabrani izlaska iz EU bez sporazuma stupi na snagu. To bi moglo biti sledećeg ponedeljka. Za razliku od njega, njegov zamenik, Džon Mekdonel naglašava da doduše želi nove izbore, ali da se premijeru ne može verovati, pa bi on izbore omogućio tek posle evropskog samita. Termin je odlučujući i delovi opozicije pokušavaju da sačuvaju svoju prednost u odnosu na premijera.
Najkasnije sledećeg ponedeljka opozicija bi morala da se dogovori oko termina izbora, i tada bi Boris Džonson morao da postavi novi zahtev, koji se može usvojiti prostom većinom. Inače bi morao da vrati poslanike koje je poslao na prisilni odmor, što bi donekle predstavljalo blamažu. Džonson se ruga laburistima i izaziva ih rečima: „Politički nije održivo da je Laburistička partija toliko prožeta strahom da odbija raspisivanje izbora“.
Haos kod torijevaca
Izbacivanje 27 poslanika među kojima su neki pravi veterani partije uzburkalo je u sredu duhove. Akcija je bila toliko brza i bezobzirna da su drugi konzervativci reagovali sa zakašnjenjem. Posle sastanka poslanika iz zadnjih redova upućeno je pismo Džonsonu u kojem se od njega zahteva da još jednom preispita odluku. Među pobunjenicima je i Nik Soums, unuk Vinstona Čerčila, koji je Džonsonu uputio ironičnu poruku: „Uvek sam verovao u to da se rezultat referenduma mora poštovati. Glasao sam za Sporazum o Bregzitu, za razliku od mog prijatelja, premijera ili šefa poslaničkog kluba ili drugih članova kabineta koji su nas inspirisali čitavom serijom nelojalnih postupaka pod Terezom Mej“.
Rut Dejvidson, šefica škotskih torijevaca koja je dala ostavku, objavila je na Tviteru: „Za ime Boga, kako je moguće da u konzervativnoj partiji nema više mesta za Nika Soumsa?“
Boris Džonson je na jednom televizijskom kanalu lio krokodilske suze: „To su moji prijatelji, nije mi zadovoljstvo da ih izbacujem“. Ispravna rečenica bi glasila „to su mi bili prijatelji“.
Džonsonov plan
U glavne dugoročne ciljeve Boris Džonsona spada, sasvim maoistički, i kulturna revolucija u njegovoj partiji. On razara konzervativce tako što odbacuje umerene ili previše liberalne poslanike, odane tradiciji. Premijer želi da pretvori partiju u desničarsku populističku narodnu stranku. Na izborima namerava da pobedi sa jednom jedinom temom – Bregzitom. Ideja je da se predstavi isto tako nepopustljiv i tvrd kao vođa pokreta za britansku nezavisnost Najdžel Faraž. Ako mobiliše sve pristalice Bregzita, Džonson računa sa pobedom.
Ipak, neće sve ići tako glatko. U Škotskoj bi po prvim anketama torijevci bili zbrisani i izgubili bi 10 od ukupno 13 mandata. Pitanje je da li bi u drugim delovima zemlje birači sledili novi radikalni kurs.
Snaga Boris Džonsona je u slabosti njegovog političkog konkurenta. Džeremi Korbin je od izbora 2017. na kojima je poražen od Tereze Mej dopola potrošen politički lider. On bi za Džonsona bio lak protivnik posle laburističke neodlučnosti oko Bregzita koja je laburiste koštala teških gubitaka na izborima za Evropski parlament.
Ipak, pobeda Borisa Džonsona nije sigurna. Doduše, torijevci prema poslednjim anketama imaj blagu prednost, ali četiri nedelje do mogućih izbora su u ovim okolnostima veoma dug period u britanskoj politici.