Separatizam u Africi – nasleđe kolonijalizma
29. novembar 2020.
Za Tojina Falolu kolonijalizam je koren svih separatističkih pokreta u Africi. Profesor istorije na Univerzitetu Teksas u Ostinu, ukazuje na to kako su evropske kolonijalne sile između Berlinske konferencije o Kongu 1884/85. i kraja Prvog svetskog rata između sebe podelile kontinent:
„Oni su stotine naroda i nacija strpali u oko 50 zemalja koje su skrojili, ne vodeći računa o postojećim strukturama ili verskoj i etničkoj pripadnosti.“
Prva dva primera, Ambazonija i Zapadni Togo mogu se objasniti takvim proizvoljnim povlačenjem granica. Ali, situacija često nije jasna. Ne može se uvek tačno reći, kada je određena oblast nekome pripadala i da li bi neki delovi danas trebalo da budu vraćeni drugim snagama ili ne, objašnjava Lotje de Vrie, asistentkinja na holandskom Univerzitetu Vageningen. Primeri za to su Zanzibar u Tanzaniji ili Kabinda u Angoli.
De Vrie je kourednica knjige „Secesija u afričkoj politici“ i bila je pred izazovom kako kategorizovati različite separatističke pokrete u Africi. Za urednike na kraju nije bilo važno istorijsko poreklo, već kako su se pokreti razvili.
1. Ambazonija, Kamerun
Posle prvog svetskog rata, Kamerun, koji je do tada bio nemačka kolonija, stavljen je pod britanski i francuski mandat. Referendum održan 1961. zapečatio je sudbinu Britanskog Kameruna: severni deo je odlučio da se pripoji Nigeriji, a južni je težio Republici Kamerun – nekadašnjem francuskom delu.
U današnjem Kamerunu populacija koja govori engleski jezik je u manjini i oseća se ugroženom do strane većine, koja govori francuski. Iz toga je proizašao konflikt sa više od 3.000 mrtvih. Ozbiljna kršenja ljudskih prava se prebacuju kako separatistima tako i vojsci. Pre dve godiene obe provincije u kojima se govori engleski na zapadu Kameruna simbolično su proglasile nezavisnu Republiku Ambazoniju. Za De Vrie Ambazonija je jedan od pokreta koji ozbiljno teže nezavisnosti – uglavnom zbog ugroženosti identiteta naroda.
2. Zapadni Togo, Gana
Poreklo konflikta je ovde slično kao i u Kamerunu: nakon Prvog svetskog rata dotadašnja nemačka kolonija Togo podeljena je između Velike Britanije na zapadu i Francuske na istoku. Na kraju je britanski deo pripao današnjoj Gani.
Krajem septembra, situacija u istočnoj Gani, dakle Zapadnom Togou ponovo je postala akutna. Separatisti su proglasili ovu oblast suverenom državom. I ranije je bilo sličnih pokušaja. Deo lokalnog stanovništva oseća da ih Vlada Gane ne zastupa dovoljno.
Ovaj region je poput Ambazonije deo Organizacije nezastupljenih nacija i naroda, koja u Ujedinjenim nacijama predstavlja one koji nisu priznati kao države.
3. Bijafra, Nigerija
U pojedinim konfliktima određenu ulogu igra i to kako su se države nakon nezavisnosti odnosile prema kolonijalnoj prošlosti. Jedan primer za to je i region Bijafre u jugoistočnoj Nigeriji. Samo nekoliko godina nakon sticanja nezavisnosti u tom regionu je došlo do građanskog rata (1960-1970) u kojem je, kako se procenjuje, ubijeno između 500.000 i tri miliona ljudi.
Razlog za to je, prema istoričaru Faloli način na koji su 1960-ih promenjene federalne strukture. On kaže da je u pitanju „loš postkolonijalni menadžment“. Ključno pitanje glasi: kako distribuirati moć i ekonomski prihod u državi? „Svaki put kada nešto previše jako centralizujete, dolazi do sekundarnih kriza. Ne možete nešto jako centralizovati, a da pri tom nekog ne marginalizujete“, kaže Falola.
Separatističke težnje se uvek iznova rasplamsavaju na jugoistoku. „Uslovi koji su doveli do rata u Bijafri su još uvek tu“, kaže profesor istorije. Doduše u knjizi Lotje de Vrie, Bijafra je svrstana u slučajeve, u kojima su pretnje otcepljenjem viđene pre kao sredstvo pritiska da bi se čuo njihov problem i dobilo na političkoj težini.
4. Zanzibar, Tanzanija
Istorijski gledano grupa ostrva Zanzibar je bila pod različitim vladavinama. Portugal je bio prva kolonijalna sila, kasnije Oman i Velika Britanija. Zanzibar je povremeno bio i samostalni sultanat. Nakon nezavisnosti od Velike Britanije 1964. došlo je do revolucije. Nekoliko meseci kasnije Zanzibar i Tanganjika su se ujedinili u Ujedinjenoj Republici Tanzaniji.
Zanzibar ima neku vrstu poluautonomije, svoju vladu i parlament. Ideja nacionalizma je duboko ukorenjena. Pojedine partije jasno slede cilj nezavisnosti. U knjizi „Secesija u afričkoj poliitici“ stoji da je želja Zanzibara za odvajanjem, „takođe izraz potrage za najboljim sistemom vladanja nakon što federalizam nije ispunio očekivanja“.
5. Kabinda, Angola
Kada se radi o odvajanju od jedne države, ekonomski interesi uvek igraju određenu ulogu. To ističu i Tojin Falola i Lotje de Vrie. Radi se o pristupu resursima, o moći da se taj pristup kontroliše i o raspodeli dobiti. Kabinda je za to odličan primer.
Ova provincija je eksklava Angole odvojena od većeg dela teritorije deltom reke Kongo koja pripada Demokratskoj Republici Kongo. Kabinda je bio portugalski protektorat, dok je Portugalija nije dodelila Angoli. Od ukupne proizvodnje nafte u Angoli, 60 procenata se proizvodi u ovoj provinciju. Bes separatista potpiruje i činjenica da centralna vlada tako ostvaruje ogroman profit. Od 2000. uvek iznova dolazi do krvavih sukoba i napada separatista u Kabindi.