Bila je to ogromna podela prepuna nasilja. Oko milion ljudi izgubilo je život, još milion je proterano. Indijski potkontinent, nekada otadžbina ljudi najrazličitijih vera, postao je žrtva podele i komadanja. Na severu je nastala država u čijim temeljima je veroispovest, ali i nepoverenje i otuđenje. Ta država se zove Pakistan.
Porođajne muke, haos, fizičke i emocionalne patnje, u toj bivšoj britanskoj koloniji nikad nisu prestale. Danas kada i Indija i Pakistan slave sedamdesetu godišnjicu nezavisnosti od britanske kolonijalne sile, te dve zemlje i to čine u duhu podele i razdvajanja. A one su podjednako snažne kao i one ponoći između 14. i 15. avgusta 1947.
Klica sukoba
Već u prvim mesecima nakon razdvajanja, nikla je klica sukoba između Indije i Pakistana koja je prouzrokovala mnogo patnji i žrtava sve do današnjih dana. Dve mlade države upustile su se u sukob oko regiona Kašmira koji je, uprkos većinskom muslimanskom stanovništvu, odlučio da ostane u Indiji. Osnivač Pakistana, Muhamed Ali Džina, poslao je odrede plemenskih boraca da „oslobode“ Kašmir od vladavine tamošnjeg maharadže hinduističke vere. Indija je uzvratila slanjem svoje vojske koja je osvojila većinu pokrajine, a ostatak Kašmira preuzeo je Pakistan.
Dve zemlje su tri puta ratovale zbog Kašmira i taj sukob je još uvek najveća prepreka za bolje odnose između Indije i Pakistan. A kad se Pakistan u tom ratu udružio i sa islamističkim separatistima, taj sukob se od sekularnog i etničkog pretvorio u borbu između različitih veroispovesti.
I Avganistan je posledica
Još 1948. su te dve zemlje počele da se takmiče u svom uticaju na Avganistan, regionu koji nikada nije potpao pod vladavinu Britanaca. Pakistan se bojao vlade u Avganistanu koja bi bila previše naklonjena Indiji, što bi Pakistan dovelo u okruženje i bila pretnja samom njegovom postojanju.
Osim toga, mnogi Paštuni bili su nezadovoljni vladavinom pakistanskog vođe Ali Džine i težili su ujedinjenju s Avganistanu gde su Paštuni takođe bili u većini. To je bio početak sukoba u Avganistanu koji traje i dan-danas i koji je novu dimenziju dobio 1979. kada je Sovjetski Savez okupirao tu zemlju. A kada je Indija pokazala razumevanje za politiku Moskve, onda je Pakistan Sjedinjenim Američkim Državama ponudio punu saradnju u podršci avganistanskim pobunjenicima. Sve to dovelo je do građanskog, plemenskog i etničkog rata u Avganistanu koji ni do danas nije okončan.
Spoljnopolitičke odluke Pakistana i Indije uticale su i na njihovu unutrašnju politiku. To međusobno nepoverenje duboko se ukorenilo i u zvaničnu propagandu, u njihove istorijske knjige, njihove službe bezbednosti i, što je najvažnije, u psihu Pakistanaca i Indijaca.
Nova podela
Godine 1947. su zapravo nastala dva Pakistana: Zapadni i Istočni. Ali u istočnom području su nakon nekog vremena Bengalci počeli da traže više samostalnosti i veća prava. Prva reakcija Zapadnog Pakistana bila je da ih optuži da su „indijski agenti“. Nije bez ironije to što je upravo u tom Istočnom Pakistanu – današnjem Bangladešu – i osnovana takozvana Sveindijska liga Muslimana (All-India Muslim League) koja je u kolonijalno vreme tražila posebnu državu za indijske muslimane.
Ali težnju Ali Džine za više političkih prava za manjine, u Indiji su njegovi naslednici brzo izdali kada je bilo reč o manjinama u sopstvenoj državi. Vladari Pakistana odbili su sve zahteve Bengalaca i umesto toga okrenuli su se brutalnom nasilju – čija je posledica bila osnivanje pokreta za nezavisnost i na kraju stvaranje države Bangladeš 1971.
To je bila već druga podela za samo 24 godine, ali je i ona odnela živote miliona Bengalaca. Na hiljade bengalskih žena bilo je silovano, intelektualce su hapsili i mučili, spaljena su čitava sela. Islamabad se nikad nije izvinio za pokolj koji je Pakistan izveo 1971, već i dalje istrajava u svom tumačenju da je Indija kriva i da je ona želela da razori jedinstvo Pakistana.
Vladavina elite
Većina međusobnih problema koje i danas imaju Indija i Pakistan potiču iz te podele 1947. To je postalo čak i čvrsta osnova naučnih istraživanja postkolonijalnog perioda i taj primer može se videti i u sukobima koji su izbili i u drugim delovima sveta, na primer na Bliskom istoku, Latinskoj Americi ili Africi.
U Indiji se još uvek raspravlja o podeli i njenim posledicama. S druge strane, u Pakistanu se o tome ćuti, iako bi baš tamo bilo mnogo potrebnije raspravljati o podeli kako bi se definisale specifične osobine političkog i ekonomskog vođenja Pakistanom.
Britanska kolonijalna sila je u predaji Pakistana imala samo jednog sagovornika i to je bila tamošnja elita i veleposednici. Oni su preuzeli zemlju 1947. i njihova vlast traje i danas. Oni kontrolišu resurse novostvorene države i preuzeli su političku vlast. Ostao je i progon verskih manjina, jer u ideologiji o „dve nacije“, u muslimanskom Pakistanu nema mesta za druge.
Šta tu ima da se slavi?
Davna podela Indijskog potkontinenta objašnjava mnogo i o islamističkom ekstremizmu koji se oseća u Pakistanu. Isto tako, to pomaže da se shvati zašto ta zemlja islam zloupotrebljava kao instrument i prema drugim zemljama i kao osnovu svoje službe bezbednosti. A danas, kada se i od indijskog premijera Narende Modija može čuti želja da se oživi Hindutva i navodna „premoć“ hinduističkog verovanja, još je važnije setiti se zbivanja 1947.
Indija i Pakistan slave sedamdesetu godišnjicu podele s punom nacionalističkom strašću. Ali stanovnici tih zemalja nemaju šta da slave. Obe zemlje poseduju atomsko oružje i najmoderniju vojnu opremu. Istovremeno, većina Pakistanaca i Indijaca nemaju pristup najosnovnijim životnim potrebama. Nimalo se ne osvrćući na to, obe države nastavljaju sa svojim bojnim pokličima i još uvek bombarduju svoje podanike falsifikovanom istorijom podele. To su priče o izmišljenoj slavi i praznim gestovima navodne nadmoćnosti.
Četrnaesti avgust 2017. nije sedamdeseta godišnjica nezavisnosti Pakistana, već sedamdeseti rođendan međusobnog neprijateljstva. Ne možemo se praviti da se podela nikada nije dogodila, ali se barem mogu srušiti bedemi mržnje između te dve nacije.